Obnova sećanja u Rusiji

„Uzmite ovo, molim vas”, reče mi, pre nekoliko dana, nepoznata devojka na stepenicama hola dramskog pozorišta u Jaroslavlju. Sav zbunjen, prihvatih pruženu kesicu, u kojoj je bilo parče hleba. Ona nastavi: „Za vreme nemačke opsade Lenjingrada, u Drugom svetskom ratu, umrlo je više od 692.000 mojih sunarodnika, 601.803 njih od gladi. Dobijali su tačno ovakva sledovanja hrane – 125 grama ražanog hleba. Vi sada držite u rukama simbol otpora i junaštva Lenjingrađana.”

Da, pomislih, to je ono čega je ruska istorija prepuna, a što se na Zapadu više ne može pronaći: spremnost na žrtvu u ime večitih, duhovnih vrednosti. To je osnov svake više kulture, svakog podviga i svake budućnosti ljudi i nacija.

Sve je u Jaroslavlju bilo u znaku proslave Dana narodnog jedinstva. Od 2005. godine u Rusiji se, naime, obeležava dan oslobođenja Moskve, 4. novembar 1612. godine. Tada su ruski ustanici, predvođeni trgovcem Kuzmom Minjinim i knezom Dimitrijem Požarskim, iz prestonice proterali poljske okupatore. „Doba smutnje” time je bilo okončano.

U Jaroslavlju, gradu u kome su Požarski i Minjin okupljali dobrovoljce, Dan narodnog jedinstva obeležen je litijom. Gledao sam kako građani svih uzrasta idu za svojim vladikama i oficirima, zaustavljajući se ispred drevnih crkava, duž Volge, uz molitve i zvuke bezbrojnih zvona.

Rusija danas, posle sloma SSSR-a, traga za svojim zvaničnim kulturnim obrascem. Zaista, svaki identitet, i pojedinačni i grupni, zasniva se na izboru između onoga što bismo da zapamtimo i onoga što bismo najradije predali zaboravu. To, međutim, nije tako jednostavno. Prošlost nije testo u rukama ljudi.

Kritičari su brzo primetili da je Danom narodnog jedinstva potisnut praznik Oktobarske revolucije, obeležavan 7. novembra. Odgovoreno im je da je 7. novembra slavljen nacionalni raskol. Novim praznikom proslavljaju se jedinstvo i odbrana Otadžbine. U Dumi su protiv Dana narodnog jedinstva glasali samo komunisti.

Rusija je, ipak, prepuna spomenika Lenjinu. Imena ulica iz boljševičkog doba uglavnom su sačuvana. Drugi svetski rat i pobeda SSSR-a nad Nemačkom čine samu srž ruskog nacionalnog identiteta. O nedelima boljševika se, međutim, govori slobodno i javno. Knjižare su prepune najrazličitijih naslova i ponuda je ogromna. Nikolaj Trubecki, Nikolaj Berđajev, Ivan Iljin, Lev Gumiljov i ostali pisci, koji su predviđali propast komunizma i povratak pravoslavlju, bili bi zadovoljni kada bi mogli da vide kako se danas u Jaroslavlju, iza spomenika posvećenih crvenoarmejcima, pomaljaju lukovičaste kupole obnovljenih pravoslavnih crkava.

Stiče se utisak da je ruska „politika sećanja” pažljivo i trezveno osmišljena. Rusija, naime, ima previše neprijatelja da bi sebi mogla da dozvoli obnavljanje starih podela. Zapad protiv nje odavno vodi medijski rat; NATO trupe gomilaju se prema ruskim granicama; ekonomske sankcije imaju za cilj razaranje ruske privrede. Iskorišćena je čak i grčka Vaseljenska patrijaršija da bi nov, razoran udarac bio nanesen Ruskoj pravoslavnoj crkvi.

Rusija nije pozvana u Varšavu na obeležavanje osamdesetogodišnjice od izbijanja Drugog svetskog rata. Nacije Evropske unije, koje su 1941, predvođene Nemačkom, marširale na Rusiju, optužile su upravo nju da je odgovorna za to strašno, svetsko krvoproliće. Evropski parlament usvojio je 19. septembra rezoluciju u kojoj se doslovno tvrdi da je Drugi svetski rat „izazvan notornim naci-sovjetskim paktom od 23. avgusta 1939”. Štaviše, u tom dokumentu izražava se „duboka zabrinutost zbog pokušaja aktuelnog ruskog vođstva da prikrije istorijske činjenice i opravda zločine sovjetskog totalitarnog režima”. Tu se čak upozorava da se u Rusiji „i dalje koriste simboli sovjetskog režima”.

EU je tako objasnila Rusima kako bi trebalo da tumače sopstvenu istoriju. Naravno, ni reči o obnovi fašizma u zemljama EU, o marširanju esesovaca i segregaciji nad Rusima u Letoniji, ili o ustaškim manifestacijama i najvećem etničkom čišćenju posle Drugog svetskog rata, počinjenom nad Srbima u Hrvatskoj. Ni reči o današnjem, zapadnom totalitarizmu, koji celom svetu nameće svoja merila, poništava svaku različitost nacija i kultura i sprovodi masovne zločine, od Krajine i Kosova do avganistanskih planina.

Znate li koja zemlja, uz Rusiju, nije pozvana u Varšavu, iako su njeni građani u Drugim svetskom ratu, uz Jevreje i Ruse, pretrpeli najstrašnija stradanja i podneli najteže ratne napore? Postoji li još neki narod koji zemlje EU pokušavaju da iz žrtve pretvore u počinitelja genocida? Protiv koje nacije one već decenijama vode propagandni rat, kojoj su to zemlji nametale ekonomske sankcije, koga su bombardovale i okupirale, čiju državu i danas pokušavaju da rasparčaju? Kojem to narodu nemački parlamentarci danas nalažu „promenu svesti”?

I Srbima su, baš kao i Rusima, potrebno nove paradigme u tumačenju nacionalne istorije. Prestanimo sa poltronskim prenemaganjima i počnimo da razmišljamo o sopstvenom iskustvu. Od toga će zavisiti cela naša budućnost.
Autor je vanredni profesor na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista