Neki državljani Srbije bi da Srbi nestanu

Tu skoro u jednoj publikaciji pojavio se tekst sledeće sadržine: „SPC odnosno njeni poglavari, unazad trideset godina, od početka ratova u bivšoj Jugoslaviji, bili su na strani zločina. Počevši od patrijarha Pavla, za kojeg je to uveliko zabranjeno reći, pa do Irineja... Patrijarh Pavle je uoči genocida... koje su balkanski krvnici Ratko Mladić i Radovan Karadžić počinili u Bosni, bacao svetu vodicu po njihovim kosama i licu.”

Pođimo prvo od neistine da je to zabranjeno reći. Ako je zabranjeno, da li su novine u kojima je to objavljeno zaplenjene na kioscima? Da li je protiv autora i urednika podneta krivična prijava zbog takvih stavova? Normalno da nije, jer otkuda bih ja to znao, da nisam to pročitao iz novina koje sam kupio na kiosku.

Optužiti patrijarha Pavla za genocid jasno pokazuje politički stav da je Srbija u ratu koji je izbio 1991 i trajao do 1999. godine bila krivac. Posledično svi oni koji slede SPC i sami su odgovorni za rat. Zato bi trebalo da budu kažnjeni jer je ratno huškanje krivično delo. Takvih je prema popisu stanovništva ogromna većina, kako u državi Srbiji, tako među državljanima koji su se izjasnili kao hrišćani.. Nemojmo zaboraviti, nisu među njima samo pravoslavci. Tu je i značajan broj rimokatolika, protestanata i muslimana. Setimo se samo generala Geze Farkaša, pukovnika Zoltana Danija koji je oborio nevidljivi F-117. Ili posebno važnog Tibora Cernu dvadesetogodišnjeg srpskog heroja mađarske nacionalnosti iz Kovačice. On je uzviknuo '„Za ovu zemlju vredi umreti” i poginuo. Srbija mu se odužila tako što mu je podigla spomenik.

Nije to u Srbiji ništa novo. Traje to od početka tih nesrećnih ratova pa do danas. Ali je neverovatno da oni koji tako misle i to javno izražavaju u novinama, na naučnim skupovima, u filmovima, pozorišnim predstavama i dalje govore kako je to zabranjeno reći, poput stava kojim smo započeli tekst.

Ili je možda reč o nečem drugom? Autor citiranih rečenica vrlo dobro zna da nema pravne zabrane za ono što je napisao i da to nije kažnjivo. Onda je očigledno da on pod zabranom misli na nešto drugo. To je njegovo duboko uverenje da je u pravu, da je inteligentniji, obrazovaniji, pošteniji, moralniji... Dok je spomenuta ogromna većina nesposobna da misli svojom glavom i prosuđuje, pa bi joj trebalo oduzeti pravo glasa i naterati da misli kao autor citiranih redova. To pokazuje da je autorova svest obložena autoritarnošću i da. govoreći o demokratiji i slobodi reči. on u stvari misli na diktaturu što bi je rado nametnuo „glupoj i primitivnoj masi” u koju spada i autor ovih redova, masi koja je i sama zločinačka jer sebi daje slobodu da o patrijarhu Pavlu i njegovom ponašanju u ratu misli pozitivno.

Svim ozbiljnim naučnicima i istraživačima je jasno da to naprosto nije tačno. Upravo suprotno, srpska inteligencija je u ogromnoj većini, od svoga stvaranja na evropskim univerzitetima u 19. veku, bila  okrenuta nekoj vrsti bratstva-jedinstva sa ostalim južnoslovenskim političkim nacijama, jer je etnički reč o istom narodu

Dakle, od Preševa do Bele Krajine, granice Slovenije i Hrvatske, živi jedan te isti etnički narod, koji govori isti jezik. Taj narod svi koji znaju o čemu je reč nazivaju Srbima. Spomenimo samo Torvalda Stoltenberga. On je rekao sledeće: „Etnički rat? Ne verujem. Oni su svi Srbi. Postoje Srbi koji sebe tako i nazivaju, zatim Muslimani – oni Srbi koji su se priklonili islamu, a mnogi od onih koji su obučeni kao Hrvati i tako sebe nazivaju su takođe Srbi”.

Ali ja odustajem od toga i kažem: Evo, Srbi ne postoje! I svi stanovnici od Preševa da Bele Krajine su Hrvati ili Bošnjaci. Ali su ipak jedan narod. Kad pogledamo ko je odgovoran za rat koji je izbio 1991. godine jasne su sledeće činjenice. Islamska zajednica kao predstavnik muslimana je od 1878. od državnog odvajanja od halifa sanjala da se oslobodi neislamske vlasti i pripremala je narod za rat. Razlog treba potražiti u tome što islamska teologija uopšte ne sadrži pojam mira sa nemuslimanima, onako kako ga definiše međunarodno pravo. To se naročito pojačalo pred rat devedesetih godina prošlog veka. Tada je ona sa Strankom demokratske akcije planirala i otpočela džihad. Dakle, za sve zločine na području Bosne odgovorne su Islamska zajednica i SDA. Srbi su odgovorni samo za zločine koje su lično počinili, ali u okviru udruženog zločinačkog poduhvata muslimana. Za to bi, da je pravde, celokupan tadašnji rijaset i sabor islamske zajednice i glavni odbor SDA trebalo da budu na doživotnoj robiji.

Ali oni koji ovako napadaju patrijarha, najpre to ne znaju. Jer o islamu ne znaju baš ništa, a potom ništa i ne žele da znaju. Za njih su izgleda dobri samo oni Srbi poput starca Vukašina iz Klepac koji mirno podnosi da mu dželat vadi oči , a on na to kaže „Samo ti, sinko, radi svoj posao”.

Profesor univerziteta, osnivač naučne discipline politikologija religije