Krv i greh, bez suza

Kairo –  Tri i po sata Skorsezeovog „Irca”, u (previše) rashlađenoj dvorani kairske Opere na obali Nila, posle jednočasovne ceremonije otvaranja 41. Kairo film festivala, neosetno je proletelo.

„Irac” je snažan, veoma precizan i dinamičan film. Moćna gangsterska saga, zasnovana na istinitim ličnostima iz novije američke istorije, ne i sasvim istinitim događajima, samo je posvedočila da je Martin Skorseze poput dobrog vina. Što je stariji, sve je bolji.

Skorseze nam sada priča o usponu italijanske mafije kroz tridesetogodišnji period posle Drugog svetskog rata. O Frenku Širanu (Robert de Niro), Ircu koji je italijanski naučio u ratu, tokom oslobađanja Italije, i tako se bez prepreka kasnije srodio sa mafijaškom porodicom Bafalino (Džo Peši), postao čovek od najvećeg poverenja,  obavljao najpoverljivije poslove (ubijao), uključujući tu i zaštitu legendarnog sindikalnog lidera Džimija Hofe (Al Pačino)...

Kroz direktnu Širanovu ispovest pred kamerom, Skorseze vodi gledaoce kroz veliku američku nerazrešenu misteriju Hofinog nestanka, zajedno sa svojim filmskim junacima, kroz lavirinte i skrivene hodnike organizovanog kriminala, rivalstva i tesne veze sa politikom i političarima. Zapravo, mafija je duboko uključena u politiku: pomaže Kenediju da dođe na vlast, aktivno radi protiv Fidela Kastra (koji ih je izbacio sa Kube), pita se o svim značajnijim državnim poslovima i iz senke stoji iza sindikalnih akcija i samog Džimija Hofe i to tako što mu je priključio Širana kao prijatelja, zaštitnika i veliki oslonac...

 Zanimljivo, uzbudljivo i većim delom nekako već viđeno. Snimljeno i kadrirano tako (najvećim delom reč je o krupnim planovima) da film bude prilagođen svim formatima. I velikom bioskopskom platnu i malim televizijskim ili telefonskim ekranima. Uostalom, producirao ga je „Netfliks”, moćni internetski gigant, i lepo je što je prikazivanjem na platnima nekoliko značajnih festivala, uključujući i kairski, omogućio Skorsezeu ostvarenje svog prikazivačkog sna. Veliki ekran je san svakog autora i još uvek nezamenjivi užitak za ljubitelje filma.

Ono što se nameće kao pitanje nad Skorsezeovim filmom jeste: zašto ljudi vole da gledaju filmove o ubicama, gangsterima, mafijašima? A ovde je reč o filmu u kojem je nemoguće se vezati za likove, osim možda za jedan. Jedini (nedovoljno)  pozitivni lik je Pegi (Lusi Galina i Ana Pakulin) – jedna od četiri Širanove ćerke. Ona još kao dete pokazuje otvorenu sumnju u „tatine poslove” i u tatinog najboljeg prijatelja Bafalina, ali je ipak od malena fascinirana likom i delom Džimija Hofe...

Nosioci epske Skorsezeove sage o čitavoj plejadi negativaca su glumci Robert de Niro, Džo Peši i Al Pačino. Dva glumačka giganta – De Niro i Pačino, imaju mnogo zajedničkih scena, što recimo, u „Vrelini” gde su prvi put zajedno igrali nije bio slučaj. Uz to, „Irac” predstavlja i devetu zajedničku saradnju Skorsezea i De Nira i film koji, bez obzira na neke od gore navedenih zamerki, treba gledati jer je možda poslednji baš u ovakvom sastavu...

Festival u Kairu otvorio je vrata svoje Opere i najnovijem filmu ruskog maestra Andreja Končalovskog. Za vizuelno moćan, filozofski i umetnički visoko moralni „Greh”, u kojem nam Končalovski priča o velikom i neprevaziđenom italijanskom umetniku svih vremena – Mikelanđelu Buonarotiju, nudi originalno viđenje renesanse i suočava gledaoca sa drugom stranom medalje svakolike lepote Mikelanđelovih skulptura od mermera.

Ono što je privlačno u „Grehu” upravo je ta realna slika univerzuma renesanse koja je do sada na filmskom platnu uglavnom bila viđena i tretirana u svom punom lažnom sjaju. Končalovski sada nudi krv, suze i znoj umetnika koji je živeo i stvarao u tom periodu svojim prljavim rukama, slomljenim noktima i licem prekrivenim mermernom prašinom i znojem. Takvog, realno slikanog, Mikelanđela do sada nismo videli, niti smo videli tako realno oslikanu epohu u kojoj je živeo, žonglirajući između zahteva zavađenih papskih porodica dela Rovere i Mediči...

Film „Greh” jeste priča o umetničkom geniju, ali i priča o umetnikovim unutrašnjim mukama, krizi savesti, stvaranju, novcu, pohlepi i neuspesima. I priča o mermeru kao materijalu greha. O steni koja se vadi uz ljudske žrtve i smrti, kroz suze i izgubljenu krv, da bi od te stene nastalo vanvremensko skulptorsko delo. „Greh” je otkupljen za prikazivanje u Srbiji i premijera će biti u februaru 2020. na beogradskom Festu.