Šta je rekao Tijanić

Politička situacija u zemlji daleko je od bajne, gde je u svemu tome RTS, a gde bi mogao biti kad se političari nagode. Još se nije sleglo oduševljenje oko Evrosonga. Sve su to bili povodi da se Aleksandar Tijanić, generalni direktor javnog medijskog servisa, prvi put nađe sam u „Upitniku”, u utorak uveče, kod Olivere Jovićević. Da sam sebi obara ruku. Za tu priliku navukao je svilene rukavice, što ne znači da nije, u prolazu, nokautirao one koji ga ne vole i koji bi da mu vide leđa. Sa gledaocima je podelio zebnju da li će izdržati do kraja mandata, koji traje još dve godine, na četvrtoj televiziji koju podiže na noge. Jer, kako je rekao, a grafikoni su potvrdili, RTS-u se najviše veruje, čine ga najgledanija televizija, najslušaniji radio, muzička produkcija i ostali segmenti koji su doprineli da se, uz direktorsko usmeravanje, onako velelepno i slavodobitno organizuje Pesma Evrovizije. Uprkos priznanjima „uvezenim iz inostranstva” (što bi trebalo da znači da još više dobijaju na težini, jer se odatle, kad treba, uvozi i nezadovoljstvo) Tijanić je svestan da će i dalje privlačiti gromove. A neko ko vodi ovakvu kuću mora da brani svoj integritet... Da li je njegov ugrožen?

Njegovo prisustvo u emisiji bilo je detaljno razrađeno i on je želeo da se to vidi po cenu da povremeno dezavuiše voditeljku. Govorio je o krizi kreativnosti (poziv svima koji imaju dobre programske ideje), digitalizaciji, proslavi jubileja, optužbama zbog emisije „48 sati svadba” i filma o ubistvu Zorana Đinđića, dečjem programu kao nemanju ključa za nove generacije, deficitu naučnog i obrazovnog programa, reprizama, sportskim prenosima.

Sačinio je rezime procesa „tijanićizacije” RTS-a, čija je najveća tekovina, prema njegovom mišljenju, postizanje konsenzusa među političarima kako da se odnose prema javnom medijskom servisu. Da ne pripada nikome, da služi gledaocima koji plaćaju pretplatu. Sada je prevashodna obaveza da se osigura budućnost sa takvom pozicijom. Da se u političkim obračunima ne tretira kao deo pobedničkog plena, što je vraćanje točka unazad.

Konačno, Aleksandar Tijanić je samoga sebe sasvim ozbiljno shvatio (što ne liči na njega) i taj je utisak, čini se, želeo da ostavi u emisiji sa upitnikom „Šta je RTS Srbiji”. Kao odgovor stavio je znak jednakosti. Televizija je Srbija. A negde u svemu tome je i on, onako sitan i neprimetan. Skroman i slab u rukama.

Dejan Mijač o pozorištu. – Utorkom, u kasnim satima na TV Enter prikazuje se emisija „Veče, vino i pijanino” koju vodi Goran Sultanović. Kao glumac najčešće u goste poziva svoje kolege i umetnike vezane za teatar, tako da je „Veče, vino i pijanino” najpozorišnija emisija u kojoj se sa velikom ljubavlju i poznavanjem govori o boginji Taliji i njenim sledbenicima.

U najnovijoj emisiji njegov sagovornik bio je Dejan Mijač, reditelj sa ogromnim životnim i umetničkim znanjem. Po prirodi zatvoren i okrenut isključivo profesionalnim izazovima, Mijač je otkrio ponešto i od onog što za novine i pred kamerama nikada nije pričao, tako da ova emisija ima sve elemente autentičnog, neponovljivog svedočanstva.

Pričao je o „lakom haosu” u teatru, nepostojanju repertoara, glumi na ivici kreveljenja. O potrebi da se život u metežu, buka i bes sa javne scene u pozorištu zamene molitvenom tišinom, traganjem za istinom i razvijanjem filozofskih tema. U tome je opstanak ove umetnosti na čija vrata kucaju senzacije i nameštaljke. Jedino, šteta što nije bilo vremena ni podsticaja da se u ovom razgovoru uđe u polje lične, individualne odgovornosti svakog umetnika za širenje negativnih trendova i pojava koje su premrežile pozorišno nebo i učinile ga sivim i sumornim, bez profila.

Verica Rakočević o silovanju. – Nemoguće je zaobići „Ključ” Nataše Miljković u ponedeljak uveče na RTS 1, i raspravu „Ima li života posle silovanja” u kojoj je, između ostalih, gostovala Verica Rakočević, poznata kao modni kreator. Bila je dovoljno hrabra da pred TV auditorijumom govori o ličnom, dramatičnom iskustvu iz mladosti. Svaka čast.

Ipak, ostaje dilema šta je, zapravo, pravi motiv ove žene toliko prisutne u medijima da ovom prilikom, na taj način, progovori o sebi. Da li to dođu godine kad se morate suočiti sami sa sobom? Kad se morate sudariti sa svojim traumama u želji da proverite da li ste ih prevazišli i zacelili rane? Ili je neutaživa potreba da se stalno bude u žiži javnosti po cenu trzanja po najtananijim žicama sopstvene duše ili izmišljanja prošlosti da bi se opstalo u tabloidnoj sadašnjosti?