Шта је рекао Тијанић

Политичка ситуација у земљи далеко је од бајне, где је у свему томе РТС, а где би могао бити кад се политичари нагоде. Још се није слегло одушевљење око Евросонга. Све су то били поводи да се Александар Тијанић, генерални директор јавног медијског сервиса, први пут нађе сам у „Упитнику”, у уторак увече, код Оливере Јовићевић. Да сам себи обара руку. За ту прилику навукао је свилене рукавице, што не значи да није, у пролазу, нокаутирао оне који га не воле и који би да му виде леђа. Са гледаоцима је поделио зебњу да ли ће издржати до краја мандата, који траје још две године, на четвртој телевизији коју подиже на ноге. Јер, како је рекао, а графикони су потврдили, РТС-у се највише верује, чине га најгледанија телевизија, најслушанији радио, музичка продукција и остали сегменти који су допринели да се, уз директорско усмеравање, онако велелепно и славодобитно организује Песма Евровизије. Упркос признањима „увезеним из иностранства” (што би требало да значи да још више добијају на тежини, јер се одатле, кад треба, увози и незадовољство) Тијанић је свестан да ће и даље привлачити громове. А неко ко води овакву кућу мора да брани свој интегритет... Да ли је његов угрожен?

Његово присуство у емисији било је детаљно разрађено и он је желео да се то види по цену да повремено дезавуише водитељку. Говорио је о кризи креативности (позив свима који имају добре програмске идеје), дигитализацији, прослави јубилеја, оптужбама због емисије „48 сати свадба” и филма о убиству Зорана Ђинђића, дечјем програму као немању кључа за нове генерације, дефициту научног и образовног програма, репризама, спортским преносима.

Сачинио је резиме процеса „тијанићизације” РТС-а, чија је највећа тековина, према његовом мишљењу, постизање консензуса међу политичарима како да се односе према јавном медијском сервису. Да не припада никоме, да служи гледаоцима који плаћају претплату. Сада је превасходна обавеза да се осигура будућност са таквом позицијом. Да се у политичким обрачунима не третира као део победничког плена, што је враћање точка уназад.

Коначно, Александар Тијанић је самога себе сасвим озбиљно схватио (што не личи на њега) и тај је утисак, чини се, желео да остави у емисији са упитником „Шта је РТС Србији”. Као одговор ставио је знак једнакости. Телевизија је Србија. А негде у свему томе је и он, онако ситан и неприметан. Скроман и слаб у рукама.

Дејан Мијач о позоришту. – Уторком, у касним сатима на ТВ Ентер приказује се емисија „Вече, вино и пијанино” коју води Горан Султановић. Као глумац најчешће у госте позива своје колеге и уметнике везане за театар, тако да је „Вече, вино и пијанино” најпозоришнија емисија у којој се са великом љубављу и познавањем говори о богињи Талији и њеним следбеницима.

У најновијој емисији његов саговорник био је Дејан Мијач, редитељ са огромним животним и уметничким знањем. По природи затворен и окренут искључиво професионалним изазовима, Мијач је открио понешто и од оног што за новине и пред камерама никада није причао, тако да ова емисија има све елементе аутентичног, непоновљивог сведочанства.

Причао је о „лаком хаосу” у театру, непостојању репертоара, глуми на ивици кревељења. О потреби да се живот у метежу, бука и бес са јавне сцене у позоришту замене молитвеном тишином, трагањем за истином и развијањем филозофских тема. У томе је опстанак ове уметности на чија врата куцају сензације и намештаљке. Једино, штета што није било времена ни подстицаја да се у овом разговору уђе у поље личне, индивидуалне одговорности сваког уметника за ширење негативних трендова и појава које су премрежиле позоришно небо и учиниле га сивим и суморним, без профила.

Верица Ракочевић о силовању. – Немогуће је заобићи „Кључ” Наташе Миљковић у понедељак увече на РТС 1, и расправу „Има ли живота после силовања” у којој је, између осталих, гостовала Верица Ракочевић, позната као модни креатор. Била је довољно храбра да пред ТВ аудиторијумом говори о личном, драматичном искуству из младости. Свака част.

Ипак, остаје дилема шта је, заправо, прави мотив ове жене толико присутне у медијима да овом приликом, на тај начин, проговори о себи. Да ли то дођу године кад се морате суочити сами са собом? Кад се морате сударити са својим траумама у жељи да проверите да ли сте их превазишли и зацелили ране? Или је неутажива потреба да се стално буде у жижи јавности по цену трзања по најтананијим жицама сопствене душе или измишљања прошлости да би се опстало у таблоидној садашњости?