Pamuk na Kalemegdanu

Novi roman Vladislava Bajca Hamam Balkanija, koga ovih dana objavljuje Izdavačka kuća „Arhipelag“, predstavlja priču o dva istorijska vremena i o junacima smeštenim u prostoru između dva identiteta. Junaci su Mehmed-paša Sokolović i kodža Mimar Sinan, Sulejman Veličanstveni i veliki vezir Rustem-paša, ali i nobelovac Orhan Pamuk i Vladislav Bajac, Alberto Mangel i Alen Ginzberg, Lenard Koen i Sjon, Bob Dilan, Alan Stivel i vođa ETA Raul T., Čedomil Veljačić i Geri Snajder... Komponovan tako da se u njemu naizmenično smenjuju XVI vek i naše vreme, ćirilična i latinična poglavlja, roman opisuje ne samo susret dva sveta, i dva grada – Istanbula i Beograda – već i  susret dva sveta u jednom te istom čoveku. „Politika“ ekskluzivno objavljuje iz rukopisa romana Hamam Balkanija jedno ćirilično poglavlje.

Srećna okolnost pri Pamukovom i mom obilasku negdašnjeg doma, sada muzeja, Iva Andrića u Beogradu bila je ta što je tamo naša domaćica bila Tanja K., moja prijateljica sa studija. Kao stručnjak institucije po imenu Muzej grada, bila je vrsni poznavalac prošlosti (recimo, života i rada Despota Stefana Lazarevića, naročito njegove beogradske biblioteke sa prelaska 13. u 14. vek), a umela je da i o našem nobelovcu ispriča nešto neobično i da ukaže na neke važne detalje. Uz sav njen šarm, i verovatno zahvaljujući i njemu, Pamuk se pokazao veoma zainteresovanim za sve: slušajući, usput je slikao svojim fotoaparatom svakojake predmete i papire u vitrinama i na zidovima. Ta usredsređenost na život njemu omiljenog pisca (a kako i ne kada je takav talenat iz Srbije/Jugoslavije pisao onako majstorski i o njegovoj kulturi(!) navela me je da za kraj posete ostavim da mu pokažem samu Nobelovu povelju koju je Andrić dobio 1961. godine, proprativši to rečima kojima se, s obzirom na tadašnji datum (maj 2006), grohotom nasmejao:

„Sada moram da ti priznam zašto sam te ovamo doveo.“

Sve sa dramskom pauzom. A on, malo zatečen, čeka.

„Zato što ti je ovo jedinstvena životna prilika da ikada vidiš kako izgleda povelja Nobelove nagrade za književnost.“

Šala je uspela, ali je uspeo i Pamuk. Sledeća povelja nosila je njegovo ime. Držao ju je u rukama već za nekoliko meseci.

Između te dve nagrade šetali smo Beogradom, obilazili knjižare, gazili Kalemegdanskom tvrđavom, sa njene terase (u društvu čvrste, suptilne, stroge a duhovite Vide Ognjenović, predsednice Srpskog PEN-a) bacali poglede na Ušće, Zemun i vojvođansku ravnicu kao što su to činili i Bajica/Mehmed i Josif/Sinan. Tu i tamo ih pominjali.

Bila je ovo prava topografska tačka na kojoj sam se setio opisa tog mesta na kome smo upravo. Autor opisa bio je Konstantin Filozof. A delo njegov čuveni Životopis despota Stefana Lazarevića, istoimenog obnovitelja i ozvaničitelja prestonog grada. Njemu je Beograd, onako okružen sa tri strane vodom, imao nešto od onog gospodujućeg dizanja Carigrada nad Zlatnim rogom i Bosforom.

Puštajući mašti na volju, ali držeći se zasebnih postojećih činjenica, umrežavali smo nedokazane situacije u prošlosti.

Pamuk je govorio o nedovoljno znanom vladaru mogulskog carstva Dželal ad-din Akbaru, iz druge polovine 16. veka, mlađem savremeniku mojih junaka, Turčinu poreklom. Njegov narod je 1526. godine osvojio Indiju (okvirno doba pada Kaira i Beograda) i proglasio Delhi mongolskom prestonicom. Iza svih zločina koje je sigurno i taj rat podrazumevao, stizalo je i vreme mira i prosperiteta. Kad je mladi Akbar preuzeo presto, uspeo je da ostvari svoj san: ujedinio je hrišćane, budiste i muslimane.

Zašto je Pamuk o tome govorio? Zato što je bio siguran da su se Mehmed Sokolu i Dželal Akbar morali poznavati. Možda su se sreli pri nekoj od Sulejmanovih ratnih turneja po Persiji kada je Mehmed Visoki sa svojim trupama neprijatelje jurio takoreći tragom Aleksandra Makedonskog. Delovalo mu je kao da su obojica bili oni borci koji u borbu i ulaze da bi ujedinjavali, a ne razdvajali. Kao ljudi koji su bili ubeđeni da različiti narodi mogu živeti u jednom čoveku. Jednako kao i jedan (isti) narod u više (različitih) ljudi.

„Akbar je u godini Mehmedove smrti, ti bi rekao – Bajicine smrti, 1579. objavio proglas pisan kao veoma tolerantan pogled na islam – Božansku veru – pod netolerantnim naslovom „Dekret o nepogrešivosti“! I ovaj primer deluje zaista kao nerazumni spoj iznijansiranog mislioca i tupavog vojnika! Ali takođe deluje i kao da je o njemu pre obnarodovanja više puta razgovarao sa Mehmed-pašom. Dobro, neću reći da su ga pisali zajedno. Ali da su pričali o religijskim slobodama i pravu na različitost identiteta, hoću.“

Ja sam imao svoj primer.

„Mesto i luku Cezareja, južno od Haife u današnjem Izraelu, krajem prvog veka stare ere osnovao je Irod Veliki. Rimsko carstvo ga je proglasilo sedištem Rimske provincije Judeje. Uz borbu i ubijanja Irod je 37. godine stare ere osvojio Jerusalim i postao kralj Judeje. A onda je, neznano zašto, ubio ženu i svoja dva sina. I nastavio da živi: obnovio jerusalimski hram, izgradio pozorište, amfiteatar, tvrđavu ali i nove gradove. Ostao je poznat po neobično različitim postupcima: od građevinski izuzetnog poduhvata pravljenja cezarejske luke do otpora Jevreja njegovoj nasilnoj helenizaciji; od pokolja dece u Vitlejemu (u vezi s Hristovim rođenjem) do uspešnog ujedinjenja Rimljana, Jevreja, Grka i Arapa!

(/slika2)„Naravno da petnaest vekova razlike sa Bajicinim vremenom onemogućuju njihov susret, ali to ne znači da o njemu nije mogao nešto da pročita veliki muftija Ebusud el-Amadi, kada je razmišljao da li da prijatelju Mehmedu pomogne pri spasavanju Srpske patrijaršije od propadanja.“

„Ne samo da je verovatno, zasigurno i jeste čitao. Znanja se sva oslanjaju o prethodna. Hoćeš bolji dokaz nasleđivanja znanja iz istog vremena? Prvi tvorac rimskih termi iz 33. godine stare ere, Agripa, podigao ih je u Rimu i svim većim gradovima carstva. I sva druga kupatila, od Kartagine do osmanskih hamama, nastala su na osnovu njih! A, naravno, nije ih ni on izmislio. Preuzeo ih je od starih Helena. A oni?“

„Sa ovolikim odmakom prema tako važnim događajima“, filozofirao sam, „sve sam sigurniji da su svi ti ljudi imali jednu polovinu srca od leda, a drugu od meda. U ovoj drugoj je bila zatočena njihova najveća tajna. Pa, kada pogledam sve te osmanske age, paše i vezire koji su stolovali ovde, na ovom ušću, i iza sebe ostavili onolike zadužbine (doduše, najviše ih je porušeno), naslućujem razloge takvih činova. Nije to bilo samo da bi ostavili trag, da se liše bogatstva koje bi im, da nije u dobrotvorne namene potrošeno, posle smrti bilo oduzeto i predato sultanovom saraju. Nisu to činili ni iz obesti, a ni iz neznanja.“

„Pa, dobro. Iz čega? Iz one druge srčane komore?“ šalio se Pamuk dajući tačan odgovor.
„Da, baš tako. Iz one koja se odledila. Dakle, iz ljubavi, zaključane sa sedam brava, jer su se plašili da vole, javno i otvoreno, da pokažu ono što ih je moglo učiniti ranjivim pred drugima. A svi oni, o kojima ja sada govorim, prosto su (za)voleli ovaj grad i, kao da su bili zaduženi kod njega, vraćali mu dugove u zadužbinama.“

„Zanimljiva ti je postavka. Beograd kao banka. Hm, dobro. Ja ionako mislim da je posle sunca i točka, banka možda treći izum na svetu po važnosti, naravno, po onoga čiji je.“

„Da. Takvu trijadu neki hrišćanski japi bi verovatno lako preinačio u novo Sveto trojstvo. Verovatno ti je banka jasna, ali zašto bi prihvatio druge dve trećine, već pitaš.“ Pravio sam se važan. „Pa, sunce da ne izostavi ekologiju, a točak zato što mu on, ma kako mu kao izum primitivno izgledao, predstavlja tehnologiju.“

Ali, vratio sam se mestu događaja.

„Donekle razumem sve te carske efendije koje su poreklom bili Srbi. Oni su morali imati nekakav pojačan osećaj veze sa, kako ko, zemljom, jezikom, tlom, rodbinom... Ali, ni kod njih to nije bilo presudno. Recimo, ona čuvena porodica Jahjapašića! Najpoznatiji su bili po svojoj izrazito ratničkoj vrlini: bili su hrabri, odlučni, surovo odlučni na svaku pobedu, nepokolebljivi u novoj veri, ali i nekako u njoj pošteni. Odrekli su se hrišćanstva i novu veru nikada, ni u jednom trenutku nisu doveli u sumnju. Ni otac niti ijedan od trojice sinova. Bali-beg je bio prvi osmanski ’guverner’ Beograda nakon što je 1521. osvojen. Sultan Sulejman ga je na to mesto postavio ne plašeći se njegovog novog konvertitstva ’unazad’ jer su Jahjapašići bili tvrđi muslimani od onih najosvedočenijih. Ali, opet, nije ih on ni slučajno stavljao u krajeve iz kojih su potekli! Gazi Mehmed-paša je bio smederevski sandžak-beg čak u dva navrata (1527–1533 i 1536–1541), postao je budimski beglerbeg 1543. a godinu dana kasnije osvojio je Višegrad. Onoliko je zadužbina ostavio u Beogradu da im se ni broja ne zna (što bi narodni pesnik preuveličano rekao), a zašto? Pa znaš i sam, pošto si se u hamamu njegovog imenjaka u Višegradskoj banji telesno čistio od onoga čime su drugi pokušavali da te uprljaju. Ja sam tada to isto čistio iz duše. Takav sevap, kakav je hamam, ostavlja se drugima samo iz ljubavi!“

„Voleo bih da si u pravu. Zato što toliko zabluda, a time neznanja, vlada i o današnjici, a kamoli o tolikoj prošlosti.“ A onda je pružio još jedan primer.

„Iako sadašnji vokabular nije primeren za ove naše priče iz istorije, ali Istanbul i Beograd su u to vreme bili mnogo otvoreniji, što bi se danas reklo – kosmopolitskiji gradovi no što iko zamišlja ili želi da prizna. Za Carigrad se još i ume da kaže, iako predrasude i dalje vladaju. Ali za Belgrad nećeš tako lako čuti da je, recimo, u doba tvoga Mehmeda/Bajice, 1557. ’njegovo’ brodogradilište (koje jeste osnovao Sokolu/Sokolović) na godišnjem nivou umelo da izgradi osamdeset pet brodova, i to galija sa tri reda vesala, takozvanih trirema! Danas bismo ih po gabaritu zvali razaračima! Taj broj je mogao da postigne još samo istanbulski arsenal! Doduše, verovatno je ovolika cifra dostignuta zbog onolikog iskustva koje je Mehmed Sokolović stekao kao kapudanpaša cele osmanske mornarice. Podučio je oba grada kako se hitro stvaraju ili, ako ustreba, obnavljaju morske i rečne armade.“

Bilo mi je drago što je Pamuk znao za to. Nadopunio sam ga.

„Znaš li da se u knjigama Protokolarija u Veneciji, među grbovima važnih luka, nalazio i grb Beograda s kraja 15. veka? To znači da je beogradska luka još tada imala reputaciju takozvanog svetskog porta!“

Kao da smo se utrkivali u traganju za zaturenim kuriozitetima, Pamuk je nastavio da kao iz bunara vadi još bisera. Kao deca kada se nesvesno u nečemu nadmeću, ne čekajući kraj prethodne, započinjali smo svoje priče sa „A znaš ono...“

„Znaš li da je tek sedamdesetih godina dvadesetog veka u javnost izašao podatak o šestojezičkom, uporednom rečniku koji je sastavljen u 14. veku, tačnije negde između 1363. i 1377!? Sastavio ga je vladar Jemena El Malik el Afdal Dirgam ad-Din el Abas iz dinastije Rasulida. U njemu je paralelno zastupljeno hiljadu i dve stotine pojmova iz persijskog, turskog, (kasnovizantijsko) grčkog, jermenskog, mongolskog i silisijskog (vrste jermenskog jezika koji se govorio na jugoistoku današnje Turske, u regionu priobalja Adana). I danas se čuva u Sani, u Jemenu. Možeš li da zamisliš tadašnje puteve trgovine, kulture i celokupnih civilizacijskih svetova toga doba kada je neko našao za shodno da ove jezike spoji! Sigurno to nije radio iz dokonosti ili obesti, već zato što se to pokazalo neophodnim!“

Nastavio je da me propituje.

„Šta misliš kojim pojmom rečnik počinje?“

S obzirom na vreme njegovog stvaranja, nije mi bilo teško da zaključim.

„Najverovatnije sa svima zajedničkom i svima najvažnijom rečju bog!?“

„Vispren odgovor. Uglavnom su svi navedeni: od arapskog Alah, persijskog Kudaj, turskog Tengri, grčkog O-Theos, jermenskog Astuats do mongolskog Tengri (kao u turskom, a koju nije uvrstio). Ali zato kod pojedinih reči ima zanimljivih zaključaka. Recimo kod pojma kišni mantil postoje adekvatne reči u mongolskom – dakju, persijskom – barani, turskom – jagmurlug... dok, recimo, u arapskom – ne postoji!“

„Misliš, zato što im nije bio potreban te, zbog velikih vrućina i malo padavina, predmet nije ni postojao, pa samim tim ni reč“?

Međutim, koliko me je zatekao i obradovao ovim podacima, toliko me je i rastužio:
„A ja već godinama tragam za jednim takvim, petojezičkim uporednim rečnikom iz sličnog vremena, koji je za mene izuzetno važan, ako je tačna informacija da se u njemu, pored (osmanskog) turskog, persijskog, arapskog i latinskog, nalazi i – stari srpski jezik! Ali, za sada nemam sreće. Ili je priča o njemu netačna ili ja nisam baš vičan nalaženju koliko i traganju, pa mi stalno izmiče.“

Ovakvi podaci, mora se priznati, bili su izuzetno bitni. Daleko su prevazilazili potrebu za tešenjem ili isticanjem nečije kulture. Naprotiv, oni su govorili o onim drugim kulturama koje su, iz raznih razloga, zaboravljale one „zaboravljene“.