Jesmo li čudovišta

Ako hoćeš nekoga do kraja da poniziš, pronađi način kako da probudiš njegov strah, piše Filip David u novoj knjizi esejaCitatom „Uvek će biti pokvarenih svinja. Čudovišta su oni koji stoje i gledaju”, italijanskog pisca Prima Levija, koji je preživeo Aušvic i ovo logorsko iskustvo opisao u svom književnom delu, a zatim tragično završio svoj život, počinje nova knjiga eseja Filipa Davida „Jesmo li čudovišta”, u izdanju „Službenog glasnika”.

Tri su teme koje grupišu ove duboko promišljene tekstove. Po prvoj je izdanje dobilo naslov, a druge dve govore o ogledanju u devedesetim godinama 20. veka i o jevrejskim temama.

Kada piše o problemima savremenih populističkih društava, Filip David precizno ukazuje na uzroke i posledice moralne i materijalne bede, primitivizma koji trijumfuje, falsifikovanja i mržnje prema činjenicama, masovne psihologije fašizma, a pre svega straha. Analizira vezu politike, moći i zla; prikazuje načine na koje se zlo uvećava i preobražava po potrebi, uzimajući i oblik navodne čistote; secira skrivene metafizičke veze zločinca i žrtve, koji postaju „deo iste priče”.

„Strah se ugrađuje u mržnju. Strah od drugoga i drugačijeg, plodna je podloga za različite vrste predrasuda. Strah izobličuje ljudsku prirodu. Rat je najveći proizvođač straha. Unezverena ljudska lica, lica koja izražavaju strepnju, užas, strah, zaštitni su znak svake ljudske klanice. Strah je skriven i tavori duboko u tami ljudske svesti. Skriven iza mnogo naslaga civilizacije, kulture, vaspitanja, ali probuđen skače i razdire utrobu poput najgoreg zlotvora. Razotkriva pravu prirodu čovekovu, uvećava slabost karaktera, do nebesa uzdiže jad i kukavičluk. Ako hoćeš nekoga do kraja da poniziš, pronađi način kako da probudiš njegov strah”, piše Filip David.

U dnevniku vođenom tokom devedesetih godina 20. veka, Filip David je ukazao i na odgovornost intelektualaca, koji su navodno radili za domovinu, a zapravo sebe stavili u službu vladajućih političkih interesa i strasti. Filip David govori i o tragediji onih intelektualaca koji su se suprotstavili sistemu mržnje i nasilja, kao i onih mislilaca koji su pribegli unutrašnjem egzilu. „Jedna od važnih i glavnih tema preispitivanja naše bliske istorije biće upravo tema ’izdaje intelektualaca’, napuštanje i odbacivanje univerzalnih vrednosti zarad uskih nacionalističkih i političkih interesa, kao i strašne, katastrofalne, posledice te izdaje”, zapaža u jednom od eseja Filip David, koji postavlja pitanje o tome da li će biti pouka iz velike i nepotrebne tragedije nekadašnje Jugoslavije, dajući odgovor da svetska zajednica nije uspela da odbrani najosnovnije ljudsko pravo na goli život, na prostorima ove bivše zemlje.

„Nije jezovito što se nepravda zbiva, nego da se sme vršiti i da je dopuštena”, Filip David citira mađarskog pisca i filozofa Belu Hamvaša kada govori o prirodi zla i njegovom udelu u ratovima i Holokaustu. Pri tom, on navodi i stavove Prima Levija, koji je smatrao da je gotovo nemoguće razumeti tako grandiozni zločin sistematskog mučenja i ubijanja ljudi u logorima, jer bi razumevanje u neku ruku značilo i prihvatanje.

Razmišlja i o idejama Hane Arent, koja je suočena sa užasom sveobuhvatnosti metafizičkog i radikalnog zla u svetu, pribegla formulaciji banalnosti zla, kao isključivo ljudske tvorevine i jednog totalitarnog političkog i ideološkog sistema. Zatim, Filip David zaključuje da živimo u vremenu koje neprestano aktuelizuje ova bolna pitanja, sa „svim tragičnim posledicama starog i novog varvarstva”, i da upravo zbog toga treba čitati knjige koje nas neće uljuljkati u lažni mir i letargiju, već će nas podstaknuti da tragamo za istinom, za uzrocima povezanosti zločina i politike, zločina i patologije, neraskidivom vezom zločinca i žrtve.