Јесмо ли чудовишта

Ако хоћеш некога до краја да понизиш, пронађи начин како да пробудиш његов страх, пише Филип Давид у новој књизи есејаЦитатом „Увек ће бити покварених свиња. Чудовишта су они који стоје и гледају”, италијанског писца Прима Левија, који је преживео Аушвиц и ово логорско искуство описао у свом књижевном делу, а затим трагично завршио свој живот, почиње нова књига есеја Филипа Давида „Јесмо ли чудовишта”, у издању „Службеног гласника”.

Три су теме које групишу ове дубоко промишљене текстове. По првој је издање добило наслов, а друге две говоре о огледању у деведесетим годинама 20. века и о јеврејским темама.

Када пише о проблемима савремених популистичких друштава, Филип Давид прецизно указује на узроке и последице моралне и материјалне беде, примитивизма који тријумфује, фалсификовања и мржње према чињеницама, масовне психологије фашизма, а пре свега страха. Анализира везу политике, моћи и зла; приказује начине на које се зло увећава и преображава по потреби, узимајући и облик наводне чистоте; сецира скривене метафизичке везе злочинца и жртве, који постају „део исте приче”.

„Страх се уграђује у мржњу. Страх од другога и другачијег, плодна је подлога за различите врсте предрасуда. Страх изобличује људску природу. Рат је највећи произвођач страха. Унезверена људска лица, лица која изражавају стрепњу, ужас, страх, заштитни су знак сваке људске кланице. Страх је скривен и тавори дубоко у тами људске свести. Скривен иза много наслага цивилизације, културе, васпитања, али пробуђен скаче и раздире утробу попут најгорег злотвора. Разоткрива праву природу човекову, увећава слабост карактера, до небеса уздиже јад и кукавичлук. Ако хоћеш некога до краја да понизиш, пронађи начин како да пробудиш његов страх”, пише Филип Давид.

У дневнику вођеном током деведесетих година 20. века, Филип Давид је указао и на одговорност интелектуалаца, који су наводно радили за домовину, а заправо себе ставили у службу владајућих политичких интереса и страсти. Филип Давид говори и о трагедији оних интелектуалаца који су се супротставили систему мржње и насиља, као и оних мислилаца који су прибегли унутрашњем егзилу. „Једна од важних и главних тема преиспитивања наше блиске историје биће управо тема ’издаје интелектуалаца’, напуштање и одбацивање универзалних вредности зарад уских националистичких и политичких интереса, као и страшне, катастрофалне, последице те издаје”, запажа у једном од есеја Филип Давид, који поставља питање о томе да ли ће бити поука из велике и непотребне трагедије некадашње Југославије, дајући одговор да светска заједница није успела да одбрани најосновније људско право на голи живот, на просторима ове бивше земље.

„Није језовито што се неправда збива, него да се сме вршити и да је допуштена”, Филип Давид цитира мађарског писца и филозофа Белу Хамваша када говори о природи зла и његовом уделу у ратовима и Холокаусту. При том, он наводи и ставове Прима Левија, који је сматрао да је готово немогуће разумети тако грандиозни злочин систематског мучења и убијања људи у логорима, јер би разумевање у неку руку значило и прихватање.

Размишља и о идејама Хане Арент, која је суочена са ужасом свеобухватности метафизичког и радикалног зла у свету, прибегла формулацији баналности зла, као искључиво људске творевине и једног тоталитарног политичког и идеолошког система. Затим, Филип Давид закључује да живимо у времену које непрестано актуелизује ова болна питања, са „свим трагичним последицама старог и новог варварства”, и да управо због тога треба читати књиге које нас неће уљуљкати у лажни мир и летаргију, већ ће нас подстакнути да трагамо за истином, за узроцима повезаности злочина и политике, злочина и патологије, нераскидивом везом злочинца и жртве.