Iskušenja srpske demokratije

Datumi 22. i 23. maj 2008. mogu da budu značajni dani u kalendaru srpske demokratije. Ukoliko se ne ponove biće shvaćeni kao politički ispad jedne grupe građana i pojedinih članova političkih stranaka na vlasti, ali nije isključeno da su to konci jednog klupka nasilja koje počinje da se odmotava. Reč „videćemo” u ovom trenutku najviše kazuje o pomenutim danima. A šta se tada desilo? Aktivisti grupe koja se imenuje „Evropa nema alternativu” (zanimljiv naziv ove organizacije sa stanovišta mišljenja) sa jednim krugom pristalica istakli su transparent ispred zgrade Skupštine grada sa natpisom „Ne damo Beograd”, čija je poruka sama po sebi jasna. Drugog dana su osvanuli plakati-poternice što izaziva blagu jezu kod svakog trpeljivog i demokratski opredeljenog čoveka. Ovim akcijama se pridružuju izjave čelnika stranke LDP-a da će se svim anarhističkim metodama, poput separatnog organizovanja opštinskih vlasti na kojima su „moji” pobedili, suprotstaviti koalicija vlasti koja nije njima po volji.

Ovo su prava iskušenja srpske demokratije. Nije njen problem u korišćenju reči koje paraju uši, u skupštinskim svađama, u razmahnutoj korupciji, u različitim pogledima na EU i Kosovo i Metohiju. Za srpsku demokratiju, za njeno postojanje i razvoj, od presudne je važnosti poštovanje institucije izborne procedure i izbornih rezultata.

Mandat upravljanja užim i širim društvenim celinama dobija se na izborima. Dakle, glasovima građana neki politički akteri ne prelaze cenzus, neki pređu, a oni sa najvećim brojem glasova formiraju upravu. Posle izbora neko dobija pravo upravljanja, neko ide u opoziciju. Sve to piše u knjigama o demokratiji, ovako javno govore pristalice demokratije, o tome pišu i srpski analitičari ili proevropski intelektualci. Nevolje nastupaju u trenutku kada opozicija neće da bude opozicija. Šta da se radi kada neka grupa građana prisvoji čitav jedan grad. Da li da to razumemo kao njihovo pravo? Ali, izborne kutije tek što su zatvorene. Hiljade i hiljade građana ceo dan je ubacivalo listiće u kutije da bi izrazilo svoj izbor, a sada jedna grupa kaže „džaba ste krečili”.

Od tih reči do nasilja samo je jedan korak. U Srbiji je taj korak napravljen 22. i 23. maja. Da li će i drugi koraci uslediti, teško je gatati. Jedno je sigurno, nepoštovanje izborne volje građana, nepristajanje na promenu vlasti, ignorisanje novih saveza na vlasti, sigurno je put u društvenu anomiju i političke sukobe dalekosežnih razmera. Tamo gde se odbacuje izborni rezultat i gde se ne prihvata mirna promena vlasti može da usledi samo nasilje koje neće biti lokalizovano na pretendente na vlast već će se širiti i na ostale građane.

O posledicama svojih postupaka treba ozbiljno da razmisle oni koji neće da „daju grad Beograd” (!!), a i oni koji ih politički podržavaju. Ali, ne samo oni. Za pisca ovih redova zagonetku predstavljaju srpski teoretičari i proučavaoci demokratije koji su godinama pisali i uveravali stručnu i širu javnost da je ključna tačka demokratije miran silazak sa vlasti. Ovom tezom, koja je inače opšte mesto u studijama o demokratiji, oni su izražavali rezerve, širili nevericu u pogledu demokratskog ponašanja onih političkih stranaka koje su upravo posle ovih izbora iz 2008. u prilici da formiraju koalicionu vlast. Te stranke su, inače, osam godina u opoziciji mirno prihvatale rezultate izbora i činjenicu da su u opoziciji na gradskom i republičkom nivou. Na ovu činjenicu naša teorijska proevropska elita je žmurila na oba oka.

Sada se dešava nešto što ona nije očekivala. Iznenađena je ponašanjem njenih favorita. Ućutala se, a bilo bi logično da se oglasi i kaže da su demokratija i nasilje gubitnika na izborima nespojivi. Ništa više od onoga što je godinama govorila i pisala po medijima.

Međutim, ćutanje je jedna vrsta odgovornosti. Oni koji su u areni vlasti, dolaze i prolaze. Ali teorijska elita svojim delovanjem ostavlja trag u javnom i stručnom mišljenju, to je od značaja za demokratsku kulturu jednog društva, na prvom mestu. Čini se da stručno mišljenje biva podvrgnuto političkom pragmatizmu, pa će svaka vrsta političke prakse biti prihvatljiva ako je na strani onih društvenih i inostranih vrednosti do kojih teoretičar demokratije drži. A to je već obala ideologije i politike, a ne teorije i to je način da se prokrči put beznačelnosti i neprincipijelnosti u stvarnom političkom ponašanju. A kada nema načela sve je dopušteno.

sociolog, naučni savetnik