Crnogorske litije i čudo

Da je znao ono što sada zna, veliko je pitanje da li bi se Milo Đukanović odlučio da forsira donošenje „Zakona o slobodi v(j)eroispov(ij)esti”. Čak ni najveći optimisti među crnogorskim opozicionarima nisu očekivali da će reakcija naroda biti ovako masovna, žestoka i mudra.

Očekivalo se da će „prosrpska” opozicija pokušati da napravi neku vrstu gužve i opstrukcije u crnogorskom parlamentu ne bi li sprečila njegovo donošenje – ili makar pokazala da to usvajanje nije prihvaćeno bez borbe i otpora. Pretpostavljalo se i da će zbog usvajanja zakona biti nekih protesta, da će biti bačene neke petarde i kamenice (a da će policija intervenisati, baciti poneki suzavac i „rasterati ekstremiste”) i to bi bilo to.

I možda bi tako zaista i bilo da se ovaj put nije namerilo na nešto drugačijeg i organizovanijeg protivnika nego što je to već pomalo izraubovana i poslovično razjedinjena crnogorska opozicija. Protivnika oličenog u crkvi (SPC), Mitropoliji crnogorsko-primorskoj i mitropolitu Amfilohiju lično.

Iskusnom i lukavom Đukanoviću se dogodilo ono što se obično, pre ili kasnije, dešava svim okoštalim autoritarnim vladarima – podlegao je sopstvenoj propagandi i pobrkao stvarnost sa slikom koju nudi iskrivljeno režimsko ogledalo. Posle više od decenije formalne nezavisnosti i već dvadesetak godina kako faktički samostalno upravlja crnogorskom državnom politikom, Đukanović je poverovao da je crnogorska javnost već dovoljno lobotomizovana „dukljanskom” propagandom i da će, zahvaljujući tome, on bez većih potresa moći da – pored celokupne svetovne – preuzme poluge i dizgine i duhovne vlasti u Crnoj Gori.

Vlast, zajedno s dobrim delom opozicije, obrazovni sistem, praktično svi mediji i kompletan NVO sektor godinama su radili na „rasrbljivanju” Crne Gore i činilo se da je taj identitetski inženjering već daleko odmakao. Ali izgleda da „žaba” ipak nije bila dovoljno skuvana. Pogotovo kada je, predlogom i usvajanjem ovog zakona, politička temperatura naglo podignuta do maksimuma. Zapravo, možda bi se čak moglo reći da je ovim zakonom i nedvosmislenim atakom na SPC u Crnoj Gori, njene svetinje i njenu imovinu Đukanović nehotice učinio uslugu srpskom elementu – trgnuo ga i naterao na mobilizaciju, bunt i otpor koji je bio već gotovo presahnuo.

Epicentar tog otpora svakako su mitropolija i mitropolit Amfilohije, s kompletnim sveštenstvom i monaštvom. Ali ne treba zanemariti ni ostale episkopije i vladike (pogotovo vladiku Joanikija) koji deluju na teritoriji Crne Gore. Takođe, uprkos stalnim pokušajima da se i tu napravi neki razdor, kompletan vrh SPC, s patrijarhom i Svetim Sinodom stao je iza mitropolita, a više ili manje masovne litije u znak podrške borbi protiv spornog zakona organizovane su u svim eparhijama srpske crkve.

Ipak, ono što je sve najviše iznenadilo (jedne prijatno, a druge neprijatno) jeste masovnost i odlučnost velikog broja građana Crne Gore koji su stali uz crkvu i ustali protiv ovog diskriminatorskog zakona. Naravno da jezgro tog protesta i tih litija čini srpski etnički i politički element. Ali je od krucijalnog značaja za uspeh te borbe i to što ona nije ostala zatvorena samo u srpski politički element, nego računa na širu, pravoslavnu, pa i građansku („ljudsko-pravnu”) podršku i solidarnost većinske Crne Gore. I upravo je to ono što je verovatno najviše zabrinulo Đukanovića i njegove savetnike – pa su, stoga, grčevito i hitno pokušali da zamene teze, predstavljajući sebe kao žrtvu nekog „velikosrpskog” projekta, pa i šire, geopolitičke „rusko-pravoslavne” zavere.

Kako je na događaje u Crnoj Gori reagovala država Srbija? Po predstavnicima vlasti – reagovalo se odlično, mudro i uzdržano. Po meni, pogrešno, mlako i neadekvatno. Kao da je reč o problemu u nekoj afričkoj dalekoj zemlji, a ne o ataku na svoju crkvu i svoj narod. Najpre su se „pravili mrtvi” i davali izjave kao kandidatkinje na izboru za mis sveta (tipa: mir u svetu, niko nije kriv). A kada se videlo da je vrag odneo šalu, počeli su da se mešaju, ali ili trapavo, ili čak s namerom da režimu u Podgorici pomognu. I nakon svega što smo od strane zvaničnog Beograda na ovu temu čuli i videli, zaista ostaje dilema: Da li su samo nemoćni da se Đukanoviću suprotstave i plaše ga se – ili su, zapravo, njegovi saradnici i saučesnici?!

Posebna priča su neke tobožnje „velike patriote” (uglavnom prorežimske, mada je bilo i drugih) koje su u vreme najžešćih pritisaka na mitropolita i SPC krenule da spekulišu o Amfilohijevim „greškama iz prošlosti” i – navodnim – dilovima s Đukanovićem. Niko, razume se, nije bezgrešan i sigurno da je na dnevnopolitičkoj ravni bilo različitih procena, nesrećnih izjava i gafova. Ali, isto tako, nema sumnje da je dosadašnji stepen otpora, mudrosti, organizovanosti i narodnog jedinstva koji je iskazan u organizovanju protestnih litija u Crnoj Gori takav da ne samo da amnestira sve Amfilohijeve, eventualne, greške iz prošlosti, nego predstavlja i svojevrsno (ljudsko ili božje) čudo.

Urednik sajta NSPM, narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista