Slatka ptica mladosti

Mnogo se ovih dana govorilo o „Junu 68”, odnosno o tome kako je tekao, šta je hteo, koga je promenio, koliko je kome značio, gde su još neotkriveni učinci a u čemu dugoročne posledice studentskog pokreta od pre četrdeset godina. Da li je ova godišnjica dobila toliko prostora u javnosti zato što su neki od glavnih aktera ondašnjih događaja i danas na važnim mestima javne scene kao vodeći političari, analitičari, ambasadori, aktivisti uticajnog nevladinog sektora? Ili je prosto stvorena dovoljna istorijska distanca za temeljitiju analizu zbivanja koja su tokom prve junske sedmice pre četiri decenije ispisala, ako ništa drugo, svetlu stranicu istorije Beogradskog univerziteta i uzbudljiva poglavlja ličnih biografija hiljada mladih ljudi.

Upravo u tom rasponu kretale su se i televizijske emisije posvećene studentskim demonstracijama i štrajku na Univerzitetu juna 1968. godine. S jedne strane, bilo je to pretresanje globalne političke klime i lokalnih okolnosti koje su s njom korespondirale izazivajući pobunu protiv postojećeg poretka stvari, zahteve za više socijalne pravde, jednakosti, slobode i istine, rečju za moralnom obnovom društva. Takav je, recimo, uglavnom bio pristup „Pres pretresa” na TV Pink. S druge strane, bilo je to podsticanje na lična sećanja, na nostalgične uspomene, na snažne doživljaje uzleta i stradanja, nadramatične i poetične dane i noći po fakultetima, na poletno raspoloženje i kolektivni zanos cele generacije osnažene buntom protiv sveta starijih, verom u sebe i nadom za budućnost. Takve ispovesti gotovo svi TV kanaliprikupljali su izveštavajući sa otvaranja izložbi, tribina, filmskih revija, koncerata povodom jubileja junskihprotesta (koji su čak i u Beogradu, epicentru jugoslovenske „studentske revolucije”, začudo odomaćeni pod nazivom „lipanjska gibanja”).

Najkompletnije se pozabavio temom RTS u trodelnoj dokumentarnoj seriji „Testiranje revolucije” – iako je tekst prepustio isključivo „šezdesetosmašima”. U prilici da se zagledaju u „slatku pticu mladosti”, oni su se upustili i u procenu te istorije s gledišta svoje sadašnje zrelosti i iskustva. Tako se ispostavilo da je zamisao urednika „Oka” Zorana Stanojevića i autorke serije Slađane Zarić dala odličan rezultat, uz ravnopravan doprinos načinom na koji je reditelj Slobodan Simojlović koristio obilje filmske građe.

Upravo to neočekivano bogatstvo vizuelnih zapisa, iz doba kad se nije snimalo digitalnim kamerama, amaterskom video-opremom, mobilnim telefonima, ostavlja snažan utisak. Verovatno su revnosne i tada bile odgovarajuće državne službe, ali je činjenica da većina izvanrednog autentičnog filmskog materijala potiče iz arhiva Televizije Beograd. To pokazuje da je u ovoj TV kući uvek postojalo ispravno uverenje da je svedočenje o aktuelnostima i trenutku sadašnjem krunski zadatak medija. Pa ako slika i reč ne mogu da izađu u javnost odmah, ili ako se slika zabrani da ne bi remetila poželjnu reč, vredi je čuvati i čekati vreme kad će progovoriti sama sobom ili kad će poslužiti kao povod za kazivanje pravih reči.