Слатка птица младости

Много се ових дана говорило о „Јуну 68”, односно о томе како је текао, шта је хтео, кога је променио, колико је коме значио, где су још неоткривени учинци а у чему дугорочне последице студентског покрета од пре четрдесет година. Да ли је ова годишњица добила толико простора у јавности зато што су неки од главних актера ондашњих догађаја и данас на важним местима јавне сцене као водећи политичари, аналитичари, амбасадори, активисти утицајног невладиног сектора? Или је просто створена довољна историјска дистанца за темељитију анализу збивања која су током прве јунске седмице пре четири деценије исписала, ако ништа друго, светлу страницу историје Београдског универзитета и узбудљива поглавља личних биографија хиљада младих људи.

Управо у том распону кретале су се и телевизијске емисије посвећене студентским демонстрацијама и штрајку на Универзитету јуна 1968. године. С једне стране, било је то претресање глобалне политичке климе и локалних околности које су с њом кореспондирале изазивајући побуну против постојећег поретка ствари, захтеве за више социјалне правде, једнакости, слободе и истине, речју за моралном обновом друштва. Такав је, рецимо, углавном био приступ „Прес претреса” на ТВ Пинк. С друге стране, било је то подстицање на лична сећања, на носталгичне успомене, на снажне доживљаје узлета и страдања, надраматичне и поетичне дане и ноћи по факултетима, на полетно расположење и колективни занос целе генерације оснажене бунтом против света старијих, вером у себе и надом за будућност. Такве исповести готово сви ТВ каналиприкупљали су извештавајући са отварања изложби, трибина, филмских ревија, концерата поводом јубилеја јунскихпротеста (који су чак и у Београду, епицентру југословенске „студентске револуције”, зачудо одомаћени под називом „липањска гибања”).

Најкомплетније се позабавио темом РТС у троделној документарној серији „Тестирање револуције” – иако је текст препустио искључиво „шездесетосмашима”. У прилици да се загледају у „слатку птицу младости”, они су се упустили и у процену те историје с гледишта своје садашње зрелости и искуства. Тако се испоставило да је замисао уредника „Ока” Зорана Станојевића и ауторке серије Слађане Зарић дала одличан резултат, уз равноправан допринос начином на који је редитељ Слободан Симојловић користио обиље филмске грађе.

Управо то неочекивано богатство визуелних записа, из доба кад се није снимало дигиталним камерама, аматерском видео-опремом, мобилним телефонима, оставља снажан утисак. Вероватно су ревносне и тада биле одговарајуће државне службе, али је чињеница да већина изванредног аутентичног филмског материјала потиче из архива Телевизије Београд. То показује да је у овој ТВ кући увек постојало исправно уверење да је сведочење о актуелностима и тренутку садашњем крунски задатак медија. Па ако слика и реч не могу да изађу у јавност одмах, или ако се слика забрани да не би реметила пожељну реч, вреди је чувати и чекати време кад ће проговорити сама собом или кад ће послужити као повод за казивање правих речи.