Išao sam za istinom do kraja, pa šta bude

Svetsku premijeru „Oca”, svog četvrtog dugometražnog filma, reditelj Srdan Golubović (1972) imaće u subotu 22. februara na 70. Berlinskom festivalu, u okviru uglednog pratećeg programa Panorama.

Vanredni profesor na beogradskom FDU i reditelj „Apsolutnih sto”, „Klopka”, „Krugovi”, u Berlinu sada predstavlja priču o čoveku što se na neuobičajen način bori za povratak oduzete dece, film koji će već 28. februara svečano otvoriti i beogradski Fest...

„Otac” je neka vrsta „one man show” filma, sav oslonac je na jednom liku i jednom glumcu, stilski drugačiji od vaša tri prethodna filma?
Trudio sam se da bude drugačiji. Beskompromisniji. Želeo sam da napravim film koji je istinit. I da u toj potrazi za istinom idem do kraja, pa šta bude. Onako, pesnicom u glavu. Bez garda i eskivaže. A „Otac” jeste film jednog lika ili jednog glumca. Ali je i film tišine. Goran Bogdan i ja smo se dogovorili da gradi taj lik kao da je naturščik, a onda da iz te istinitosti i dokumentarnosti lika pravi promenu, koja mora da bude nevidljiva i ogromna.

Tu je sada i estetika koja se postiže 16-milimetarskom kamerom?
Da, želeo sam da sve bude sirovo i tvrdo. Ponekad i neprijatno grubo. Kao što je neprijatna ta stvarnost. Zbog toga smo se direktor fotografije Aleksandar Ilić i ja odlučili da slikamo film „šesnaesticom”.

Odakle je potekla inspiracija, ideja za ovakvu filmsku priču ispisanu u saradnji sa hrvatskim scenaristom i rediteljem Ognjenom Sviličićem i vama vernim Srđanom Koljevićem?
„Otac” je inspirisan stvarnim događajem i stvarnim čovekom. Kada sam pročitao njegovu priču, on je već bio ispred Ministarstva za rad, protestovao i tražio da mu vrate decu. Otišao sam tamo i razgovarao s njim. Danima sam išao da ga obilazim i da mu pružam podršku. Shvatio sam da u toj njegovoj priči ima nečega jako posebnog, inspirativnog i filmičnog, kao neki balkanski „Pariz Teksas”. Takođe, intrigiralo me hodanje, kao čin protesta i slobode. Shvatio sam da je u stvari, hodanje najveći i najčistiji oblik slobode. Kao i bunta i otpora. Mirnog otpora. Onda sam razmišljao o tom junaku i odlučio da pravim film o čoveku koga neki unutrašnji instinkt, a ne racionalno razmišljanje, vodi ka duboko ličnom i ispravnom putu. On ne zna tačno šta radi, njegova intuicija ga vodi u nepoznatom pravcu, a on slušajući samo sebe i svoje unutrašnje biće prati put svoje ljudskosti i čistote.

Borba oca Nikole za povraćaj svoje dece je nešto poput borbe Davida protiv Golijata, s tim što taj Golijat nije državni vrh nego lokalni moćnik, taj vladar svačijih sudbina u jednom malom mestu u Srbiji?
Želeo sam da film krene kao realistična drama o birokratskom i korumpiranom društvu, a da onda polako postane film o čoveku koji kroz svoje mitsko putovanje od gubitnika i čoveka odbačenog od društva, postane junak. Film od društvene drame postaje bajka. Film o čoveku koji iskušava sebe, a kroz svoje putovanje, vraća sopstveno dostojanstvo. On nije junak koji se bori protiv sistema, on se bori samo da vrati svoju decu i da ponovo okupi svoju porodicu. Mi živimo u izolovanom svetu, u nekoj zaštićenoj zoni, u kojoj imamo luksuz da razmišljamo i pričamo o slobodi i dostojanstvu, o etičkim pitanjima. Međutim, pojedinac o kome ja govorim je osuđen samo na jednu stvar – na preživljavanje. On nema taj luksuz da misli o apstraktnim stvarima, on je kao životinja koja mora da se izbori za sebe i svoju porodicu, da preživi. Takav je naš junak Nikola. A pokušao sam u sukobu tog birokratskog dramskog sadržaja i bajkolikog sveta njegovog putovanja, da kroz taj kontrast, napravim film o putovanju. O fizičkom i emocionalnom putovanju jednog običnog čoveka.

Nikoli u tumačenju Gorana Bogdana u pravoj meri je pridružen i čitav niz likova, u tumačenju izvrsnih, do kraja ubedljivih glumaca?
Kroz svoje putovanje Nikola susreće razne ljude, neki ga iskušavaju i nude mu pogrešan put, neki mu pomažu i daju mu nadu. On prati svoj put i svoj instinkt, osluškuje prirodu, a saveznike i saputnike pronalazi u običnim ljudima, sličnim njemu, gubitnicima i odbačenima. Tu se pored Gorana Bogdana, koji je gotovo u svakom kadru filma, pojavljuje i veliki broj likova i glumaca. Najviše volim da radim s glumcima, volim kada od slova na papiru, zajednički, pravimo neke žive ljude i trudimo se da budu slojeviti i kompleksni. Uživao sam radeći sa Borisom Isakovićem, Nadom Šargin, Milicom Janevski, Milanom Marićem, Vahidom Džankovićem i sa svim ostalim glumcima. Trudili smo se da svaki lik koji se pojavi u filmu bude istinit.

Svaki vaš dosadašnji film na neki način je adekvatno odgovarao društvenom trenutku, mislite li da je to slučaj i sa „Ocem”?
Nisam se trudio da prikažem stvarnost gorom nego što ona jeste. Nažalost, ta stvarnost je takva, kao što su takvi i prizori te lepe, a rasturene zemlje. Obilazeći Srbiju da tražim lokacije za film, shvatio sam koliko se ovde sistemski radilo da se uništi sve što može. A ono što je na kraju potpuno uništeno, to je čovek, dostojanstvo i bilo kakav integritet pojedinca. U tom smislu je ovaj film možda i više društveno angažovan od mojih ranijih filmova. Društveni angažman u ovom filmu je slikanje tog društva, onakvim kakvo ono zaista jeste.

I „Otac” će, kao što je to bio slučaj i sa „Krugovima”, posle svetske premijere u Berlinu otvoriti beogradski Fest. Na Festovu projekciju „Krugova” pozvali ste tadašnjeg predsednika Borisa Tadića. Koga ćete sada pozvati? Predsednika države Vučića ili ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja?
„Krugovi” su prikazani na Festu. Ali nisu bili prikazani na otvaranju, već sledeće veče. Da, na projekciji je bio Boris Tadić. On tada više nije bio predsednik, bio je tu kao običan građanin. Dok je bio predsednik, on je odlikovao Srđana Aleksića, tako da je imao veze sa tom pričom. A što se ovog filma tiče, ne verujem da će na projekciju da dođu neki političari. Njih to ne zanima, interesuju ih samo mediji, „ružičasti”, razni „informatori”, ono što im donosi glasove i učvršćuje moć. Mislim da ih posebno ne zanimaju filmovi koji prikazuju stvarnost, jer oni tvrde da je ta stvarnost mnogo bolja i lepša od onoga što mi možemo da vidimo svojim očima.

Treći put na Berlinalu

O svom odnosu prema Berlinskom festivalu na kojem sa svojim filmovima učestvuje već treći put („Klopka”, „Krugovi” i „Otac”), Srdan Golubović kaže: „Veoma mi znači što je i ’Otac’ na Berlinalu. To me ohrabruje da to što radimo, ipak ima nekog smisla. Svako učešće srpskog filma na nekom od najvećih festivala je ogroman uspeh. Mi smo mala zemlja i ne tako velika kultura. Ne pripadamo više onoj velikoj zemlji, ozbiljnoj kulturi i moćnoj jugoslovenskoj kinematografiji.”

Koprodukcija više zemalja uz podršku Eurimaža

I film „Otac” je rađen u koprodukciji „uobičajenih krivaca” – proverenih Golubovićevih producentskih partnera: Danijela Hočevara (Slovenija), Borisa T. Matića (Hrvatska), Amre Bakšić Čamo (Bosna i Hercegovina), ali i Čedomira Kolara, Danisa Tanovića (Francuska), kao i nemačkih producenata. Film je dobio podršku Ministarstva za kulturu Srbije, slovenačkih, hrvatskih i evropskih fondova (Kreativna Evropa, program Medija EU), kao i Eurimaža, a noseći producent je beogradska kuća „Baš čelik” na čelu sa producentkinjom i Golubovićevom suprugom – Jelenom Mitrović...