Evropa sve manje prihvata različitost

Pred gledaocima 48. Festa, premijerno u petak 6. marta u 19.30 u Kombank dvorani (Dom sindikata), biće prikazan „Uprkos magli” – novi, osamnaesti film našeg proslavljenog reditelja Gorana Paskaljevića koji je snimljen u Italiji sa italijanskim glumcima i na italijanskom jeziku.

Nedavno u Indiji sa ovim, još jednim toplim, emotivnim Paskaljevićevim filmom svečano je bio otvoren jubilarni 50. Međunarodni festival u Goi, a posle njegovog prikazivanja i na festivalu u Puneu publika je suznih očiju dugo aplaudirala. Lako se poistovetila sa junacima intimističke priče o ksenofobičnoj magli koja je prekrila Italiju i Evropu u ovoj eri migrantske krize.

Paskaljevićev film, čijoj će beogradskoj premijeri prisustvovati i glumci Donatela Finokjaro i Đorđo Tirabasi, otvara mnoga pitanja, među kojima je i ono: šta bi vi uradili da poput filmskog junaka Paola, na ulici sretnete promrzlo i napušteno izbegličko dete? Poveli biste ga sa sobom? Ostavili? Kako bi društvo reagovalo na prisustvo deteta druge vere u svojoj sredini?

Film „Uprkos magli”, u kojem se kao pravi glumac pokazao i maleni Ali Musa Sarhan, u srpske bioskope ulazi odmah posle Festa (prvo u Art bioskopu Kolarac 9. marta, u Kulturnom centru Beograda od utorka 10. marta i KC Novi Sad od 11. marta), dok će italijanska distribucija početi 27. marta, posle premijere na filmskom festivalu u Bariju...

Posle toliko godina stvaralačkog i životnog iskustva otkud u vama još toliko topline?

Zato što volim ljude, zanimaju me njihove sudbine. U ovom novom veku imam utisak da emocije i empatija nestaju sa ekrana, zamenjuju ih nasilje i cinizam. Nasilje, naročito u holivudskim filmovima, koje nije stvarno, već koreografisano i lažno, dok je cinizam sve više prisutan u takozvanim festivalskim, art filmovima, rađenim da zadovolje razne selektore koji nameću svoj ukus. Često, zapravo, svoju jalovost. U oba slučaja reč je o produktu, a ne o filmu kao rezultatu umetničkog čina. Od najranije mladosti, od kada sam bio „zaražen” italijanskim neorealizmom, težio sam da kroz filmove koje stvaram pre svega izrazim svoja osećanja, da se obratim instinktivnom u sebi, a da što više potisnem racio. Tako je ostalo do današnjeg dana.

Intimno, lično i osećajno uvek postoji u vašim filmovima, pa i u italijanskom „Uprkos magli”?

Tokom svoje, sada već dosta duge karijere, odbio sam više projekata u Holivudu, u Francuskoj, Španiji, u poslednje vreme i u Srbiji, koje su mi nudili sasvim solidni i solventni producenti. Ne umem da budem samo dobar i dobro plaćeni realizator. To podrazumeva da se oslanjate na već poznate šeme, da kopirate uspešne uzore. Jednostavno, da zaboravite iskrenost i rizik koji iskrenost sa sobom nosi. Ulazio sam u avanturu stvaranja filma samo onda kada sam imao nešto važno da saopštim gledaocima, da pokrenem njihove emocije.

Sada gledaočeve emocije pokrećete dirljivom izbegličkom i porodičnom pričom, ali i nagoveštajem da hrišćanska Evropa još nije spremna da prihvati različitost i da u migrantskoj krizi ima i puno licemerja?

Evropa, a i ceo svet, sva manje prihvata različitost. To se najbolje vidi na slučaju migranata. Evo, u poslednje vreme i kod nas se pojavljuju batinama naoružane grupe koje su preuzele zakon u svoje ruke. Zvanično, mi smo zemlja koja je spremna da migrantima pruži pomoć i sigurnost prilikom prolaska kroz Srbiju, ali zvanično izostaje reakcija na „narodne straže”, ili kako već sebe nazivaju ti huligani, prerušeni u dušebrižnike za očuvanje sigurnosti građana. Ta vrsta licemerja i te kako je prisutna u Italiji gde sam snimao „Uprkos magli” – uprkos ksenofobičnoj magli. Bio sam iznenađen kada sam za svoj projekat dobio znatnu finansijsku podršku italijanskog Ministarstva kulture, javnog servisa RAI sinema, kao i regije Lacio, i pored toga što je Mateo Salvini, ultra desničar sa nesumnjivim fašističkim idejama već bio viđen kao novi Duče. Svima koji su me podržali izuzetno sam zahvalan, jer mi je njihova podrška dala nadu da empatija nije sasvim izgubljena, čak i u teškim vremenima kao što je ovo današnje.

Kakve su bile prve italijanske reakcije?

Kada je film bio gotov reakcije na nekoliko privatnih projekcija bile su podeljene. Levo orijentisani gledaoci izuzetno su pozitivno reagovali, dok su oni koji su bliže Salvinijevim idejama imali zamerke, naročito na scene u kojima se uloga katoličke crkve u migrantskoj krizi prikazuje moralno ambivalentno.

Vi ste poznati i po uvek izvrsnom radu sa glumcima iz kojih izvlačite ono najbolje i najlepše. Ni rad sa decom za vas nije tajna, ali kako je bilo raditi sa dečakom koji igra Muhameda u ovom filmu?

Dečak Ali Musa Sarhan, koga sam izabrao da igra jednu od tri glavne uloge u filmu, rođen je u Rimu, italijanski mu je prvi jezik, a ne arapski. Nije mu bilo lako da igra u scenama u kojima je morao da se pravi da ne razume šta govore odrasli glumci Donatela Finokjaro i Đorđo Tirabasi. Na moju sreću, on je izuzetno talentovan i sve zadatke je ispunjavao kao da iza sebe ima već bogato filmsko iskustvo. Na kraju snimanja mi je rekao da bi bilo dobro da ponovimo neke scene pošto je siguran da on može još bolje da glumi.

Ovo je još jedan film rađen u inostranstvu, a tako je prepoznatljivo vaš?

Nije mi prvi put da snimam u inostranstvu. Radio sam u Americi, Meksiku, Nemačkoj, Grčkoj („Tuđa Amerika”), u Irskoj („Kako je Hari postao drvo”), pola filma u Albaniji („Medeni mesec”), u Indiji („Zemlja bogova”) i evo, sada ovaj film u Italiji. Da sam čekao da se steknu uslovi da snimam samo u Srbiji, moja filmografija bi bila znatno kraća. Imao sam sreću da me u inostranstvu dosta dobro poznaju i uvažavaju i to mi je omogućilo da radim izvan Srbije. Ali, uvek sam insistirao da radim samo projekte koje sam inicirao, svoje autorske projekte. Na moju veliku sreću, za filmove koje sam snimao u inostranstvu, dobijao sam podršku od nekih privatnih sponzora, pre bih rekao mecena, kao što je kompanija „Cepter”. To mi je omogućilo da sa sobom povedem i svoje stalne saradnike iz Srbije.

Vi i vaš verni direktor fotografije Milan Spasić Papi kao da ste se vremenom potpuno srodili, vizuelno istovetno razmišljate?

Mi radimo još od mog prvog filma, kratkometražnog „Legenda o lapotu” iz 1972. godine. Gotovo da smo pola veka zajedno i nekako je prirodno da delimo istovetni vizuelni doživljaj. Sada kada smo radili u Italiji, a oni imaju velike snimatelje poput Storara i Bigacija, producenti su prvo bili pomalo narogušeni što sam insistirao da moj snimatelj bude Papi. Međutim, posle samo nekoliko dana snimanja filma počeli su da ga zovu Grande Maestro. Milan Spasić ume tako jednostavno da radi i da sa upotrebom minimalnog svetla u filmu stvori intimističku atmosferu. On jeste veliki majstor. Naša saradnja je uticala da ni ovaj moj film ne izgubi dušu.

„Beogradski pobednik” za Kostu Gavrasa

Novi uzbudljivi politički triler legendarnog grčkog reditelja Koste Gavrasa – „Ponašajte se kao odrasli” („The Adults In The Room”), baziran na knjizi bivšeg ministra finansija Grčke Janisa Varufakisa, jedan je od onih filmova koje ne treba propustiti na Festu.

Srpska premijera ovog filma biće 7. marta u 19.30 u Kombank dvorani, uz prisustvo Koste Gavrasa kojem će biti uručen „Beogradski pobednik” za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti, kao i glumca Kristosa Lulisa koji tumači lik Varufakisa...