Redov Neđo i njegova kobila

Nedeljko Neđo Nešović, selo Kremna, rođen 1890. godine. Devet Božića božićkovao u uniformi. Čuvao koze u mladosti u Kremnima, pa 1910. otišao vojsku da služi. Ali kad je odslužio, umesto da se vrati kući u Kremna, pozvaše ga u rat.

Prvo krvavi bojevi protiv Turaka kod Kumanova i Bitolja, pa na Bregalnici protiv Bugara. Kad i to nekako završi, onda Švabe na Srbiju udariše 1914. Odoleva redov Neđo sa svojim užičkim pukom, ne da tuđinu da nasvoji. Tako prve i do pola druge ratne godine. Ali kad zatim udari sila sa svih strana, poče odstupanje s vojskom na jug. Pravo u albansku golgotu. Moralo se nedaćama odoleti, snalaziti se i preživeti.

„Krenusmo uz Rugovsku klisuru. Pored puta padaju od umora i gladi naši vojnici. Sve mrtvac do mrtvaca. Iz dana u dan sve veća glad. Posle dugačkog marša stigosmo u jedno raštrkano planinsko selo. Ja pođem od kuće do kuće. Šta mogu kad moram, čeka me četa gladnih nesretnika. U većini slučajeva plaćali smo sve što uzmemo od naroda. Ali ponekad se moralo nešto i isprositi.

U jednoj kući nađem da imaju leba, ali ne daju. Ponudim kobilu za prodaju. Brzo se pogodismo – kilo leba za kobilu. Dade meni gazda kilo leba, a ja njemu kobilu. Odoh ti ja iza kuće čim se pogodismo i pratim njegovo kretanje. Uđe ti on u kuću i tamo se zadrža, a ja iza štale gde je kobila bila. Ubacim leb u telećak, uzjašem kobilu, dobro je ošinem i u galop...”

„Dođosmo u primorje. Poče da pada sneg. Ljudi se čude, nisu valjda odavno videli sneg, pa pričaju: – Dođoše Srbi i sa sobom neko čudo doneše.

Veliki vašar beše u tom mestu. Ja s kobilom pravo na vašar. Priđe mi jedna gospoja i pita: – Šta ti prodaješ? – Prodajem kobilu. Ali ne za pare nego za brašno.

Brzo se pogodismo – tri oke brašna za kobilu. Ode gospoja, kupi brašno i donese ga u jednoj pocepanoj kesi. Predložim da kobilu sklonimo iza jedne građevine, mnogo je plašljiva. Pozdravismo se, svako na svoju stranu ode. Osmatram ja i dalje gospoju šta radi, nakupova još nekih stvari, pa ode i zakači na sedlo. Ja pomislih: to sedlo ti nisam ni prodao. Ali nije ni vredelo, svo je bilo poderano. Ode gospoja ponovo da luta po vašaru. A ja ti brašno u ruke pa skočim na kobilu i odoh.

Tako sam ti ja još dva puta kobilu prodavao...”

„Stigosmo u mesto Šijan kod Drača. Kobila mi je u putu bila mnogo oslabila, jedva korača, sve noge zapliće. Prelazimo jedan potok, kad evo ti belaja – preturi se moja kobila i poče da lipsuje.

Izgledneli vojnici je napadoše. Počeše od žive kobile bajonetima da seku, ko zadnju a ko prednju nogu, i počeše da jedu. Nisam ja mogao okusiti, kako da jedem samoga sebe. Bila mi je k’o čeljade, nekoliko puta me je od smrti spasla...”

I tako je Neđo Nešović mučno ka jugu odstupao, pa lađama na Krf stigao. Zatim skoro tri godine u rovovima na Solunskom frontu proveo. A kad su jednog dana krenuli ka otadžbini, goneći okupatora, ništa ih više nije moglo zadržati. Kući u Kremna vratio se Neđo za svoju krsnu slavu, 1919. o Đurđevdanu.

Često se potom sećao svojih ratnih dana i mlađima baš ovako kazivao. Te doživljaje Neđa i ostalih svojih srodnika koji su ratovali zapisao je i od zaborava sačuvao Žarko Nešović, rođen 1939. potpukovnik JNA.

A ove i mnoge druge zapise o znanim i neznanim Kremancima kasnije je dr Ilija Misailović uvrstio u svoju obimnu monografiju „Kremna, selo na putu Užice–Višegrad”, zavičajno blago sa bezmalo 1.100 strana.