Mita Pauk

Čačak – To je bilo za vreme okupacije Srbije 1916. Miljin muž otišao je na front a ona ostala sa nejakom dečicom kod kuće. Nije joj ostavio bogzna kakvog troška jer nije ni imao, ali se ipak nadao u sreću i dobre ljude. Ko veli, naći će se neko da ih pomogne, neće skapati od gladi. A i krava je tu. I ona će davati mleka i tako će se nekako preživeti ovi teški i čemerni dani...

Kad je prešao Albaniju i posle otišao sa Krfa na položaj, pisao je i pitao kako su. Milja mu je javila da u selu nema ništa novo i da ga oni svakog dana čekaju.

Plakalo se i uzdisalo na rastojanju od hiljade kilometara, ali se uvek isto osećalo, jednako disalo i iskreno bogu molilo, jer su se uzdasi i suze susretali, sastajali i stupali u jedno, preko vrhova naših ponosnih gora i pitomih dolina.

No, vreme je prolazilo i padalo na dušu kao olovo. Milo proleće i kišna jesen sa žutim lišćem menjali su se. Duše su tinjale i kopnile, a opšta beda činila je svoje.

Sirotinja poče crkavati i tonuti. Milji nestade novca da kupi bar kukuruza i šta će, kud će, te kod gazda Mite. On je u selu poznat kao domaćin. Dobar domaćin, ali rđav čovek. No, nužda broda ne gleda.

– Molim te da mi pozajmiš malo para, da kupim deci brašna – reče mu ona.

– Koliko ti treba – upita gazda Mita.

– Pomozi koliko možeš, ja sad ja nikad... Moj Zdravko će ti sve pošteno vratiti kad dođe kući.

On joj pruži novac i reče: kad ti nestane dođi opet.

A gazda Mita koji nije bio vojni obveznik niti ga je ko dirao za okupacije, imao je oko pedeset godina i jednu kraću nogu. Bavio se davajući pare pod interes, jer mu je posao dobro išao još za vreme rata. Zvali su ga u celoj okolini Pauk. Valjda zbog toga što je sisao svakoga ko mu padne u mrežu u te crne dane. Nije imao milosti ni prema kome i nije verovao u boga, koji vidi svačija dela. On nije znao da postoji jedan viši, nevidljivi moralni sudija u dane kad na zemlji ne beše suda i nije mislio na poredak.

Kad ode Milja on pogleda za njom, nasmeši se i kao za sebe reče: već sam je kaparisao.

I tako iz dana u dan on Milji davaše banku ili dve i na sve je računao interes. Jednog dana banu kod nje u kuću:

– Došao sam – veli joj – da se obračunamo. Znaš kako je vreme danas, pa opet kad ti treba uzmi.

I obračunaše se. Izađe nekih tri stotine devedeset i pet dinara.

– E, sad znaš, da ti meni dadeš ovu kravu pa smo kvit...

Milja preblede. Deca vrisnuše, on ostade hladan.

– Znaš, nije mi zbog krave, nego zbog teleta. Biće dobar bik. Za priplod mi treba. Kravu ću gledati a davaću ti mleka kad ustreba.

On i ne dovrši, a Milja zaplaka. Kroz suze su se čule njene očajničke reči:

– Nemoj, molim te, gazda Mito. Pa ona mi hrani decu, šta ćemo mi bez nje?

Mita osta neumoljiv. Sutra dođe s jednim vojnikom i odvede kravu i tele, hranioce dece jednog ratnika koji se sa puškom u ruci bori za slobodu Mite Pauka.

Više Milja ne vide ni krave ni mleka. Mita je nju prisvojio za dug, jer mu srce beše bez ljubavi i milosrđa. Nekako su životarili, jer se bog brine i o crvu pod korom, a kamoli o dobroj deci svojoj.

Milja je išla u nadnicu i svake večeri oni su imali proje i sira što su im dobri ljudi davali, jer nisu svi bili kao gazda Mita. Inače se ne bi mogli raspoznavati dobri od zlih, ni milosrdni od otimača i sebičnjaka.

A kad se rat svrši vratiše se ratnici i javiše da je Zdravko poginuo na Veterniku. Gazda Miti kao da se svali neki sinji teret sa duše, jer se bojao osvete. A mladi bik dobre rase rastao je u njegovom imanju i napredovao iz dana u dan.

Posle nekog vremena od oslobođenja Milja prodade ono malo kuće i okutnjice, pa se preseli u varoš. Dade decu na zanat, a i ona se uposli. Deca su rasla, bili su primerni mladići i često se s majkom bogu molili za pokoj duše svog dobrog oca.

Sve gornje redove ispisao je čačanski jerej Živojin Aleksić, na kraju rata, i uneo u „Pregled crkve eparhije žičke”, sloveći naposletku:

„Kad sam ušao u njihov mali, skromni stan da im svetim vodicu, kuća je mirisala na izmirnu. Kandilo je bilo prisluženo a njihova lica svetla. Ne poznavajući ih, zapitah ih odakle su se doselili, tada mi Milja ispisa ovo što napisah.

A kad je zapitah šta je bilo sa gazda Mitom, odgovori mi:

– E, moj gospodine, bog nikom dužan ne ostaje. U boga nema parnika. Grehota je i da ti kažem. Kravu je prodao čim je čuo da je moj Zdravko poginuo, a onaj isti moj bik ubio ga je usred njegove livade. Prosto mu rogom rasporio trbuh, te nije živeo ni nekoliko sati. Pa kaže neko da nema boga, završi ona, te se prekrsti i jedna suza joj se skotrlja preko naboranog lica.