Vanredno stanje po Ustavu i u stvarnosti

Ustav Srbije uređuje redovno stanje u zemlji, ali sadrži i odredbe o vanrednom stanju. Prema članu 200, vanredno stanje proglašava Narodna skupština „kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana”. Odluku donosi većinom glasova svih narodnih poslanika, ali njeno dejstvo ne može biti duže od 90 dana, uz mogućnost produženja roka u istom najdužem trajanju. Za vreme vanrednog stanja Narodna skupština se sastaje bez posebnog poziva i ne može biti raspuštena. Proglašavajući vanredno stanje, ona može propisati mere kojima se, dok ono traje, odstupa od Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava.

Kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, odluku o proglašenju vanrednog stanja donose zajedno predsednik republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik vlade, pod uslovima koji važe i za Narodnu skupštinu. Tada mere kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih prava može propisati vlada, uredbom uz supotpis predsednika republike. Ni mere Narodne skupštine ni mere vlade ne mogu trajati duže od vanrednog stanja. Kraće mogu.

Kad su odluku o vanrednom stanju doneli predsednici republike, Narodne skupštine i vlade, Narodna skupština tu odluku potvrđuje u roku od 48 sati od njenog donošenja, odnosno čim bude u mogućnosti da se sastane. Ako je ne potvrdi, odluka prestaje da važi završetkom prve sednice Narodne skupštine po proglašenju vanrednog stanja.

Kad mere kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih prava nije propisala Narodna skupština, vlada je dužna da svoju uredbu o tim merama podnese na potvrdu Narodnoj skupštini u roku od 48 sati od njenog donošenja, odnosno čim Narodna skupština bude u mogućnosti da se sastane. U suprotnom, mere propisane uredbom prestaju da važe 24 sata od početka prve sednice Narodne skupštine po proglašenju vanrednog stanja.

Pravne norme se donose da bi se stvarnost sa njima uskladila. Ali, kako je život inventivniji i dinamičniji od propisa, između normativnog i stvarnog uvek postoji manji ili veći nesklad, jer su oni koji propise primenjuju skloni da ih tumače u skladu s političkim, socijalnim, profesionalnim i drugim interesima. Svesni toga, ukazaćemo na nesklad propisa i stvarnosti u vezi sa vanrednim stanjem.

Vanredno stanje se proglašava kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana. Pošto epidemija virusa korona ugrožava građane, a ne opstanak države, mogla je biti suzbijena i proglašavanjem vanredne situacije po Zakonu o sprečavanju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama, koji predviđa delotvoran, ali podnošljiviji režim otklanjanja opasnosti. Građani izloženi pandemiji virusa, protiv koga još nema ni vakcine ni leka, zaslužuju zaštitu u kapacitetu vanrednog stanja, ali uz uslov da se ustavne norme o uvođenju tog stanja striktno poštuju. O tom se uslovu, međutim, nije vodilo dovoljno računa.

Prema članu 2. stav 2. Zakona o odbrani, opasnost po državu i njene građane vezana je za vojne i nevojne izazove, rizike i pretnje bezbednosti zemlje, kao i za zaštitu građana, materijalnih dobara i životne sredine. Pošto je ovde reč o nevojnim izazovima i rizicima svih građana, vanredno stanje je zavedeno u celoj državi, a ne u njenim delovima, što je u skladu sa članom 89. stav 2. pomenutog zakona.

Ali, nije dobro što je prvi korak u zaštiti građana učinjen pre proglašenja vanrednog stanja. Preduzela ga je vlada donošenjem odluke o zabrani okupljanja građana u zatvorenom prostoru ako je njihov broj veći od 100, što je kasnije smanjeno na 50. Ta odluka je poslužila da izvorno ovlašćenje Narodne skupštine o proglašenju vanrednog stanja preuzmu predsednici republike, Narodne skupštine i vlade, u smislu člana 200. stav 5. Ustava. Odluka vlade nije mogla biti dovoljan razlog, ne samo zbog njene preuranjenosti, nego i zato što se u Narodnoj skupštini ne okupljaju građani, već narodni poslanici preko kojih građani ostvaruju svoju suverenost, u smislu člana 2. stav 1. Ustava. Pošto je Narodna skupština najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u republici, lišavanje narodnih poslanika da odlučuju o proglašenju vanrednog stanja zapravo je – lišavanje parlamenta nadležnosti predviđene članom 105. stav 2. tačka 2. Ustava. A ta nadležnost ne prestaje ni po proglašenju vanrednog stanja, jer član 200. stav 3. Ustava predviđa da se Narodna skupština i tada sastaje, ali bez posebnog poziva. Ako za vreme vanrednog stanja organi izvršne i pravosudne vlasti nastavljaju rad uprkos otežanim uslovima, to mora da važi i za organ zakonodavne vlasti. Ako u tim uslovima zdravstveni radnici rade s maskama, mogu i narodni poslanici.

Po članu 200. stav 5. Ustava, vanredno stanje proglašavaju tri predsednika kada Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane. Razlozi nemogućnosti mogu biti samo prirodni događaji i ljudske radnje koji dolaze spolja nezavisno od volje nosilaca vlasti, pa tu ne spada volja akta vlade. Pošto vladu, po članu 99. stav 2. tačka 1. Ustava, bira i nadzire Narodna skupština, neprihvatljivo je da nadzirani lišava nadziratelja prava da proglašava vanredno stanje.

Kada bi privremeno doneta odluka vlade o zabrani okupljanja građana bila dovoljna za storniranje ustavne odredbe po kojoj se Narodna skupština sastaje i za vreme vanrednog stanja, tada bi bile van upotrebe i ustavne odredbe o konvalidaciji odluke o proglašenju vanrednog stanja od strane tri predsednika, kao i merama odstupanja od ljudskih i manjinskih prava dok to stanje traje. A to bi značilo da je odluka vlade jača od Ustava!

Kako to nije moguće, moglo bi se reći da je odluka tri predsednika, zbog propuštanja roka od 48 sati, prestala da važi. Ali, s obzirom na stvarnu opasnost koja građanima preti, to ne bi bilo u njihovom interesu.

Izloženo bi se, možda, moglo objasniti uz pomoć Openhajmera, koji je davno rekao: „Sila teže deluje tako da misli mnogo brže idu od glave do hartije, nego od hartije do glave”.

Bivši sudija Vrhovnog suda i univerzitetski profesor u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista