Ubrzanje postojećih trendova

Stvar je u osnovi jednostavna. Od prvog dana poruka lekara bila je jasna – držite fizičko odstojanje od drugih ljudi, perite ruke često i temeljno, ne dodirujte usta, nos i oči ako pre toga niste oprali ruke. Kada bi svi ljudi mogli da se striktno pridržvaju ovih uputstava verovatno ne bi ni bilo epidemije.

Problem je, međutim, što ova jednostavna uputstva nije lako pratiti. Ljudi su društvena bića koja imaju potrebu za bliskošću s drugim ljudima. Mnoge priroda posla upućuje na bliski kontakt s drugima. Navike sticane tokom čitavog života nije lako odbaciti preko noći. Potrebna je ogromna koncentracija da ne pružimo jedni drugima ruku pri svakodnevnom susretu, da bliskog rođaka ili prijatelja ne poljubimo nakon duge razdvojenosti ili da unuci ne polete u zagrljaj babama i dedama. Nerazjašnjena navika da se u prodavnici ili na pijačnoj tezgi opipa svaki artikal i svaka jabuka pre nego što se stave u korpu, ili još zagonetniji poriv da se diše za vrat kupcu koji se nalazi u redu ispred ne proizlaze iz ljudske prirode, ali su takođe duboko usađene u svakodnevno ponašanje, pa ni njih nije lako odbaciti.

Eksponencijalni rast broja inficiranih ne ostavlja dovoljno vremena da većina ljudi odbaci dugo sticane navike čak i kada su svesni njihove štetnosti. Neobrazloženi optimizam da će, uprkos očiglednoj aljkavosti i nepridržavanju osnovnih pravila, virus mimoići baš nas dodatno pogoršava situaciju. Iz tih razloga velika je verovatnoća da će broj obolelih koji traže bolničku negu, makar i ne bio procentualno dramatičan, u apsolutnim brojevima premašiti raspoložive kapacitete koje zdravstveni sistem jedne zemlje ima na raspolaganju.

Jedini način da se izbegne ovakva situacija jeste da se stvore improvizovani bolnički kapaciteti i da se radikalnim merama spreči kontakt između ljudi kako bi se epidemija usporila i omogućilo da broj zaraženih i bolesnih ni u jednom trenutku ne bude toliki da prevaziđe kapacitete zdravstvenog sistema.

Nazavisno od toga o kojoj zemlji je reč, kao i bez obzira na to da li su na čelu tih zemalja levičarske ili desničarske vlade, svi – uz određene nijanse koje zavise od lokalnih specifičnosti – sprovode istu politiku koja treba da dovede do fizičkog distanciranja. Srbija u tom smislu nije izuzetak. Disciplina i strpljenje predstavljaju jedini racionalan odgovor u ovakvoj situaciji.

Sve što je od izbijanja pandemije rečeno izvan i preko ovoga moglo bi se smatrati naglabanjem, koje je imalo cilj da se popune novinski stupci i emisije elektronskih medija. Jedno od takvih naglabanja je i pitanje kojim ću se ovde baviti: Kakav će biti svet nakon pandemije?

Pre svega, još tokom trajanja pandemije može se očekivati snažan pritisak sa mnogih strana da se ova kriza iskoristi za promociju različitih ideoloških, političkih i poslovnih interesa, koji se međusobno prepliću.

Na unutrašnjepolitičkom planu, posebno u razvijenim zapadnim zemaljama, vodiće se borba oko pitanja kakva i kolika treba da bude uloga države u budućnosti. Ukoliko prevlada stav da ljudi nisu dovoljno samosvesni i samodisciplinovani, veliki su izgledi da će ojačati oni akteri koji se zalažu za veću kontrolu države nad ponašanjem građana. To bi se moglo odraziti na organizaciju i regulaciju društvenih odnosa. Jačanje uloge države otvorilo bi ogroman prostor za dalje jačanje IT sektora, koji bi mogao da postane nosilac razvoja sofisticiranih sistema kontrole i nadzora na daljinu. IT sektor će, nezavisno od toga, imati ključnu ulogu i u razvoju sistema za obavljanje i kontrolu rada na daljinu, koji je popularizovan tokom ove krize. Kao rezultat toga doći će do dalje atomizacije društva, a integracija i regulacija sve više će biti u sferi virtuelnih sistema komunikacije i kontrole.

Ovakav razvoj verovatno će izazvati otpor različitih društvenih grupa i pokreta koji će se zalagati za stare liberalne vrednosti i obrasce društvenog organizovanja, pa se mogu očekivati manje ili veće turbulencije i sukobi na unutrašnjem političkom planu. Međutim, bez jasne svesti o kontekstu i izvorima napetosti, kao i bez adekvatnih resursa, zahtevi i borba ovih grupa tinjaće, uz povremena rasplamsavanja, bez većih izgleda na uspeh.

Paralelno s unutrašnjim sukobima, odvijaće se borba oko toga ko će biti nosilac, odnosno ko će imati odlučujuću kontrolu i ubirati profit od ovih tehnoloških promena. U tom smislu, budućnost će biti obeležena snažnom konkurencijom između privrednih sektora, kompanija i država za globalni primat.

Kako sada stvari stoje, ova kriza će samo ubrzati postojeće trendove, od kojih su najvažniji: dalja atomizacija društava i sve očiglednije zatvaranje pojedinaca u uske (virtuelne) grupe poverenja; jačanje državne kontrole i sve dominantnija uloga IT sektora; pojava sporadičnih političkih sukoba unutar zemalja; premeštanje centra svetske moći sa Zapada ka Dalekom istoku.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
 

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista