Može biti i gore

Pošteno govoreći, malo ko je zbilja pročitao, a još manje ozbiljno shvatio ono što sam na ovom mestu napisao na samom početku ove „korona-krize”. Sem u prvi mah, a i to više retorički, ni vlast ni opozicija se nisu naročito potrudili da zarad efikasnije borbe protiv virusa korona savladaju onaj „virus nepoverenja” koji se već dugo poput epidemije širi, truje i razara srpsko društveno tkivo.

Štaviše, javljaju se obrisi još žešće i još ekstremnije polarizacije nego što je to bilo pre epidemije i vanrednog stanja.

U stvarnosti – ali koga još briga za stvarnost i istinu – niti je sistem pokazao baš toliku nesposobnost kao što opozicija tvrdi (druga je stvar da li ćemo to tumačiti „napretkom poslednjih osam godina”, ili, pak, ostatkom ostatka nekadašnjeg kvaliteta i organizacije još iz socijalističkog i Titovog doba), niti je opozicija bila toliko radikalna i „rušilačka” da, na primer, direktno opstruira uvedene mere, poziva na kršenje policijskog časa i slično. Hoću reći da je verovatno moglo biti i gore. Odnosno, gore još može biti.

I dalje mislim (zapravo, još sam sigurniji) da je vlast u Srbiji na samom početku potcenila problem. A da je onda pokušala taj zaostatak da kompenzuje, delom, sve restriktivnijim merama, a delom sve agresivnijom kampanjom i pokušajima prebacivanja odgovornosti na neodgovorne građane i zlonamernu opoziciju. (A o nedopustivom „preskakanju” skupštine prilikom uvođenja vanrednog stanja da i ne govorimo.)

Što vreme više odmiče, sve je jasnije da vlast (u međuvremenu taktički ojačana „strukom”) nije imala ni plan, ni resurse, tj. ni dovoljno ljudi, niti testova, ni maski, niti mesta u bolnicama. I verovatno su upravo zato u početku tako malo ljudi i testirali – bukvalno najmanje u Evropi – i u relativno malom broju „pronalazili” bolesnike. I mislim da bi bilo bolje da nam je to otvoreno rečeno, umesto što su nas sve zavlačili i vređali nam inteligenciju nemuštim izjavama i frazama o „testiranju samo onih koji zadovoljavaju definiciju slučaja”.

Ipak, možda i zahvaljujući našim niskim očekivanjima, neke stvari su ipak funkcionisale pristojno. Ne računajući deficitarnu medicinsku opremu i već legendarni grašak – snabdevanje je bilo dosta dobro, prodavnice su bile uglavnom solidno snabdevene i izbegnut je sindrom praznih rafova. Elektronska nastava za učenike je uglavnom vrlo dobro funkcionisala (čak se malo i preterivalo). Akcija sakupljanja naših državljana po svetskim aerodromima bila je uspešna, mada je njen efekat donekle pokvaren pokušajima da se na povratnike iz inostranstva prebaci krivica za širenje epidemije (iako je i među njima sigurno bilo neodgovornih). Konačno – i najvažnije – kontroverzna mera zabrane kretanja najstarijih građana čini se da je ipak dala rezultate i znatno smanjila procenat zaraženih i broj smrtnih slučajeva unutar ove osetljive populacije.

Tome da, uprkos ozbiljnim propustima, utisak javnosti o srpskoj borbi sa koronom bude relativno povoljan verovatno je doprinelo i to što, uprkos nekolicini svetlih globalnih izuzetaka, stvar sa organizacijom nije stajala mnogo bolje ni u većini drugih zemalja. A u nekima je bilo i mnogo gore.

Pokazalo se da su zdravstveni sistemi ruinirani, ili barem – u najboljem slučaju –  „prenapregnuti” do pucanja. I to ne samo u centralnoameričkim, afričkim i balkanskim (polu)banana republikama, nego čak i u nekim, naizgled, pristojnim evropskim državama, sa relativno snažnom privredom i stabilnim institucijama. Godine, tačnije, decenije globalnog razaranja „socijalne države” (pa i države uopšte), tretiranja zdravstva i obrazovnog sistema kao tega i „tereta” koji se „kreše”, „steže”, čini „efikasnim” i „profitabilnim”, te gledanja na sistem socijalne zaštite kao na „balast” – stigle su na naplatu.

Kada se stvari objektivno sagledaju, čini se da gotovo neoborive činjenice otvoreno duvaju u jedra marksističkim teoretičarima i socijalističkim nostalgičarima širom sveta. Ali ne treba sumnjati da će, slično kao i nakon poslednje velike svetske ekonomske krize 2008–2012, kada se takođe govorilo i mislilo da „više ništa neće biti isto kao pre”, neoliberalna mantra, bogato podmazana donacijama i grantovima velikih korporacija, zapadnih vlada i multinacionalnih kompanija, naći način da masama „objasni” da je sve loše posledica „sputavanja tržišta”, „mešanja države” i „recidiva” socijalističkog pogleda na svet. Nisam sasvim suguran da će im to ovog puta baš u potpunosti uspeti (suviše je apsurdno). Ali daleko od toga i da možemo optimistički tvrditi kako će svet posle korone automatski biti humanije i bolje mesto za život.

Iako očigledno da još nipošto nije do kraja pročitana knjiga, ispostavilo se da ovaj virus korona (kovid 19) definitivno nije bezazlen kao što su to neki na početku pokušavali da predstave. Ali svakako nije ni neka moderna kuga i kolera, koja desetkuje stanovništvo i od koje ljudi kao snoplje padaju i umiru po ulicama. Možemo samo da zamislimo šta bi bilo da je, kojim slučajem, umesto korone svet zahvatila neka još opasnija i malignija zdravstvena pošast. I zato bi, kad sve ovo prođe, umesto očekivanog „udri brigu na veselje” ove dane svi trebalo da shvate kao ozbiljno upozorenje, a možda i poslednju opomenu.

Šta hoću da kažem? Pa, upravo to što sam već i rekao – da je moglo, tj. može biti još i mnogo gore.

Urednik sajta NSPM, narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista