Може бити и горе

Поштено говорећи, мало ко је збиља прочитао, а још мање озбиљно схватио оно што сам на овом месту написао на самом почетку ове „корона-кризе”. Сем у први мах, а и то више реторички, ни власт ни опозиција се нису нарочито потрудили да зарад ефикасније борбе против вируса корона савладају онај „вирус неповерења” који се већ дуго попут епидемије шири, трује и разара српско друштвено ткиво.

Штавише, јављају се обриси још жешће и још екстремније поларизације него што је то било пре епидемије и ванредног стања.

У стварности – али кога још брига за стварност и истину – нити је систем показао баш толику неспособност као што опозиција тврди (друга је ствар да ли ћемо то тумачити „напретком последњих осам година”, или, пак, остатком остатка некадашњег квалитета и организације још из социјалистичког и Титовог доба), нити је опозиција била толико радикална и „рушилачка” да, на пример, директно опструира уведене мере, позива на кршење полицијског часа и слично. Хоћу рећи да је вероватно могло бити и горе. Односно, горе још може бити.

И даље мислим (заправо, још сам сигурнији) да је власт у Србији на самом почетку потценила проблем. А да је онда покушала тај заостатак да компензује, делом, све рестриктивнијим мерама, а делом све агресивнијом кампањом и покушајима пребацивања одговорности на неодговорне грађане и злонамерну опозицију. (А о недопустивом „прескакању” скупштине приликом увођења ванредног стања да и не говоримо.)

Што време више одмиче, све је јасније да власт (у међувремену тактички ојачана „струком”) није имала ни план, ни ресурсе, тј. ни довољно људи, нити тестова, ни маски, нити места у болницама. И вероватно су управо зато у почетку тако мало људи и тестирали – буквално најмање у Европи – и у релативно малом броју „проналазили” болеснике. И мислим да би било боље да нам је то отворено речено, уместо што су нас све завлачили и вређали нам интелигенцију немуштим изјавама и фразама о „тестирању само оних који задовољавају дефиницију случаја”.

Ипак, можда и захваљујући нашим ниским очекивањима, неке ствари су ипак функционисале пристојно. Не рачунајући дефицитарну медицинску опрему и већ легендарни грашак – снабдевање је било доста добро, продавнице су биле углавном солидно снабдевене и избегнут је синдром празних рафова. Електронска настава за ученике је углавном врло добро функционисала (чак се мало и претеривало). Акција сакупљања наших држављана по светским аеродромима била је успешна, мада је њен ефекат донекле покварен покушајима да се на повратнике из иностранства пребаци кривица за ширење епидемије (иако је и међу њима сигурно било неодговорних). Коначно – и најважније – контроверзна мера забране кретања најстаријих грађана чини се да је ипак дала резултате и знатно смањила проценат заражених и број смртних случајева унутар ове осетљиве популације.

Томе да, упркос озбиљним пропустима, утисак јавности о српској борби са короном буде релативно повољан вероватно је допринело и то што, упркос неколицини светлих глобалних изузетака, ствар са организацијом није стајала много боље ни у већини других земаља. А у некима је било и много горе.

Показало се да су здравствени системи руинирани, или барем – у најбољем случају –  „пренапрегнути” до пуцања. И то не само у централноамеричким, афричким и балканским (полу)банана републикама, него чак и у неким, наизглед, пристојним европским државама, са релативно снажном привредом и стабилним институцијама. Године, тачније, деценије глобалног разарања „социјалне државе” (па и државе уопште), третирања здравства и образовног система као тега и „терета” који се „креше”, „стеже”, чини „ефикасним” и „профитабилним”, те гледања на систем социјалне заштите као на „баласт” – стигле су на наплату.

Када се ствари објективно сагледају, чини се да готово необориве чињенице отворено дувају у једра марксистичким теоретичарима и социјалистичким носталгичарима широм света. Али не треба сумњати да ће, слично као и након последње велике светске економске кризе 2008–2012, када се такође говорило и мислило да „више ништа неће бити исто као пре”, неолиберална мантра, богато подмазана донацијама и грантовима великих корпорација, западних влада и мултинационалних компанија, наћи начин да масама „објасни” да је све лоше последица „спутавања тржишта”, „мешања државе” и „рецидива” социјалистичког погледа на свет. Нисам сасвим сугуран да ће им то овог пута баш у потпуности успети (сувише је апсурдно). Али далеко од тога и да можемо оптимистички тврдити како ће свет после короне аутоматски бити хуманије и боље место за живот.

Иако очигледно да још нипошто није до краја прочитана књига, испоставило се да овај вирус корона (ковид 19) дефинитивно није безазлен као што су то неки на почетку покушавали да представе. Али свакако није ни нека модерна куга и колера, која десеткује становништво и од које људи као снопље падају и умиру по улицама. Можемо само да замислимо шта би било да је, којим случајем, уместо короне свет захватила нека још опаснија и малигнија здравствена пошаст. И зато би, кад све ово прође, уместо очекиваног „удри бригу на весеље” ове дане сви требало да схвате као озбиљно упозорење, а можда и последњу опомену.

Шта хоћу да кажем? Па, управо то што сам већ и рекао – да је могло, тј. може бити још и много горе.

Уредник сајта НСПМ, народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa