Ovce su pojele ljude

Izjava ministra za privredu i regionalni razvoj Mlađana Dinkića da nema više kupovine društvenih preduzeća u procesu privatizacije "prljavim" parama, spada u – davno zakasnele, samim tim i – licemerne. Ministar je, naime, najavio da će biti proveravano poreklo kapitala preduzeća i pooštreni uslovi za kvalifikovanje učesnika u privatizacionim postupcima. Izmenama zakona o privatizaciji predloženo je da u ovim poslovima ne može da učestvuje neko ko je osuđivan za krivična dela ili se protiv njega vodi istraga. Novina u zakonu je i obaveza Agencije za privatizaciju da Upravi za sprečavanje "pranja novca" i Poreskoj upravi, kao i MUP-u, ako je potrebno, dostavi podatke o pobedniku na tenderskoj ili aukcijskoj prodaji društvene firme i zatraži proveru njegovog kapitala. Ovim izmenama, pored produženja roka za okončanje prodaje društvenog kapitala do 31. decembra 2008, predviđena je i zaštita zaposlenih. Ona se obezbeđuje odredbom da se kupoprodajni ugovor raskida ako novi vlasnik tri meseca posle kupovine preduzeća ne uplaćuje ni minimalne doprinose i zarade.

Ministar Dinkić je rekao prilikom predstavljanja ovih izmena da je bio iznenađen što ispitivanje porekla novca nije i ranije bio uslov za prijavu za aukciju ili učešće na tenderu. U kojoj je to zemlji ministar živeo ako tek sada otkriva ono što je notorna činjenica u našem društvu. On kaže da "ako se utvrdi da je kapital sumnjiv, s njegovim vlasnikom neće biti zaključen kupoprodajni ugovor, a u slučaju da se to kasnije dokaže, ugovor će biti raskinut. Sprečavanje kupovine firmi sumnjivim kapitalom neće biti efikasno ako se ne usvoji zakon o zamrzavanju imovine stečene kriminalom i korupcijom. Nije svaki novac dobar novac", rekao je Dinkić konstatujući da ćemo od "prljavog novca" dobiti "prljavu državu".

Da li iz ovog stava sledi i zaključak da je naša država "prljava" i "iskvarena", jer zna se da u dosadašnjim privatizacijama nije postavljano pitanje porekla novca kojim su kupovane firme, a mnogi kupci su bili tzv. kontroverzni biznismeni? Nameće se i sasvim logično pitanje – čemu služi ovo zakasnelo saznanje o "prljavom novcu" u našoj i inače "prljavoj tranziciji"? Treba podsetiti, s tim u vezi, da su na pomolu lokalni izbori. Političari najavljuju kampanje, pa možda i Mlađan Dinkić najavljuje svoju kampanju za pravednu i čistu privatizaciju.

S tim što se u vreme najvećih privatizacija pre nekoliko godina nije zapitao koliko je tada "prljavog novca" "oprano". To pitanje u ovoj formi on postavlja tek posle sedam godina. Na početku ovog procesa glavno političko i ideološko opredeljenje je, inače, bilo da nije bitno poreklo "prvog miliona" kojim se kupuju firme. Svaki novac je tada bio dobar novac. Bilo je važno da operacija bude što efikasnija i brža, a za "pacijenta" se i nije mnogo marilo; on je bio neka vrsta "kolateralne štete" u sprovođenju neoliberalnog koncepta privatizacije. Kao da se istorija ponavljala – ovce su još jednom pojele ljude. Sada kada su privatizovane i prodate sve iole vrednije firme i kada su na red došla društvena preduzeća koja su propala i pred stečajem, ministar se prisetio da bi bilo nužno da se preispituje položaj radnika i poštuju njihova prava u firmama koje će tek biti privatizovane. Dirljiva je ta briga, ali šta je sa desetinama hiljada ljudi koji su ostali bez ikakvih radnih i socijalnih prava i prihoda, u do sada privatizovanim firmama? Oni su jednostavno prepušteni svojoj tegobnoj tranzicionoj sudbini; a našli su se na smetlištu istorije u ime "opšte dobrobiti", kako to tvrde neki naši neoliberalni ideolozi. U takvim uslovima ministar izjavljuje da se moramo boriti protiv "prljavog novca", kvarenja države, za zaštitu radnika. Za mnoge je to isuviše zakasneli apel.

Publicista