Srbija: moj slučaj

NOVA EVROPSKA GENERACIJA
Osnovni cilj projekta Tatjane Dadić-Dinulović bio je da okupi mlade, uspešne ljude, lidere u svojim oblastima i da ih predstavi kao uzore još mlađima od njih; da u ovoj sredini koja često tvrdi da uspeh nije moguć, jer nema objektivnih okolnosti, pokaže da se svojim znanjem, talentima i sposobnostima može napraviti mnogo – uprkos ambijentu koji slavi nerad, provod, zabavu – uprkos sredini koja uspešnost meri snagom džipa ili cenom sata na ruci, i u kojoj se slava vezuje samo za profitabilne profesije...

Kreativne ideje, inovacije, širenje prostora slobode – dešavaju se samo u ukrštanju, razmeni, suočavanju sa nečim što ne znamo, što želimo da istražimo, spoznamo. Otuda, platforme koje omogućavaju arhitekti da sretne kompozitora, šahisti da se ukrsti sa slikarem, naučniku da razume pravnika... iako po sebi bivaju zaboravljene – ostavljaju duboki trag u istoriji kulture. Mi ne znamo, ali možemo naslućivati, da se oko jednog projekta nisu okupili sineast Rene Kler, likovni umetnici Marsel Dišan i Pikabja, umetnik fotografije Man Rej, koreograf Djagiljev i kompozitor Erik Sati – pitanje je kako bi se dalje razvijala i umetnost i stvaralaštvo svakog od njih pojedinačno, a i ukupna evropska scena...

Lična priča

Projekat: Srbija: moj slučaj, Tatjane Dadić-Dinulović, nedavno objavljen kao knjiga u izdanju Britanskog saveta i izdavačke kuće Klio, jedna je od tih platformi. Knjiga ličnih priča idejnog tvorca projekta – Tatjane Dadić-Dinulović, direktora Britanskog saveta Endru Glasa i izabranih mladih učesnika projekta – no kroz celu knjigu čujemo i glasove „publike“ u različitim fokus grupama ovoga projekta. Knjiga polazi od istorije – istorije Jugoslavije, istorije Britanskog saveta, ličnih, pojedinačnih istorija učesnika... da bi nas odvela do sadašnjosti i otvorila perspektive budućnosti. Smisao knjige sažima upravo jedna od uvodnih rečenica – da se neće moći ni ući u sadašnjost ukoliko se ne razume prošlost. Stoga je knjiga koncipirana tako da nam pomogne da razumemo ono što je najteže, a to je naša nedavna prošlost, da bismo mogli ne samo ući u sadašnjost, već i aktivno stvarati svoju budućnost.

Druga ključna tema koju kroz svoju ličnu priču uvodi autorka projekta Tanja Dadić-Dinulović jeste potreba i neophodnost da prostor na kome živimo bude prostor stvaralačkog mišljenja, bez obzira na to kakav je i koliki je taj prostor i kako se on zove. Svojim kretanjem, fizičkim ali i duhovnim, mi određujemo granice svog prostora, a slobodna kritička misao lako će razumeti i sopstvene prepletene i hibridne identitete, kao i identitet „drugog“, te će u drugom tražiti inspiraciju i podršku sopstvenim projektima, idejama i inicijativama.

Karakterističan je upravo projekat Kutija – mikrosvet nacionalne kulture (Jelena Atanacković-Jeličić, arhitekta), koji je imao i svoju regionalnu dimenziju (Novi Sad – Skoplje), i koji je, istražujući prvi stub razvoja definisao svet tradicije, ali istovremeno nastojao da da odgovor na ključno pitanje koje se postavlja u svetu globalne kulture: šta znači održivi razvoj ličnosti u Srbiji danas?

S druge strane, projekat Srbija: moja kamera, promovisao je drugi ključni stub svakog razvoja – a to je odgovornost – odgovornost svakog čoveka za kritičko, etičko mišljenje. Spremnost da se bude posvećen istraživanju istine (Brankica Stanković, novinar).

Treća dimenzija data je snagom i energijom koju simbolizuje sport, kompetitivnost koju sobom nosi, ali i izgaranje, predanost cilju (Vanja Udovičić, vaterpolo).

Četvrti, ne manje važni, vrednosni stub razvoja predstavlja upravo preduzetnički duh, spremnost na rizik, oslobođena kreativna energija koja se hrani u tokovima svetske komunikacije, stalnim prelaskom svih granica. Muzika, umetnička forma koja, oslobođena od onih konvencija koje se smatraju matricama nacionalnih identiteta (jezik), lako prelazi sve barijere, jeste stub koji jednu kuću otvara ka svetu, čineći je kreativnom laboratorijom u koju lako dopiru novi zvuci, ali koji iz nje mogu lako otići dalje (Aleksandra Kovač).

Prodor mladosti

Poseban zadatak dizajniranja „kuće“ – projekta moja Srbija, dat je Miji David, koja već svojim delovanjem predstavlja budućnost rada i delovanja – interdisciplinarnost, nemogućnost rigidnog i uskog mišljenja profesija. Taj zadatak je istovremeno pokazivao da se misli, razmišljanja i ideje, u skladu sa zahtevima savremenog doba, više ne iskazuju samo rečima, jezikom koji ih uobličava, već delovanjem koje sažima i vizuelne i verbalne i zvučne i sve druge matrice tradicionalnih izraza. Dakle, Srbija: moj slučaj, sakuplja u „moj prostor“ sve ono što je izgrađeno „mojom arhitekturom“, ozvučeno „mojom muzikom“, dokazano i potvrđeno „mojom utakmicom“, a viđeno i spoznato „mojom kamerom“...

Drugi deo knjige čini zbirka eseja relevantnih mladih autora, poput Vladimira Arsenijevića koji se na književnu scenu nije popeo samo svojim delima koja su hrabro razotkrivala mračne strane stvarnosti, već koji svojim ukupnim delovanjem, dijaloškim projektima, izdavačkom politikom svoje kuće – daje značajan doprinos etičkom preoblikovanju srpskog društva.

Aleksandar Brkić, producent i menadžer u kulturi, izuzetne preduzetničke energije, obrazovanja i otvorenosti – karakteriše upornost i istrajnost („poginem za svaku loptu“), pokazuje svojim tekstom da se – ukoliko se poseduje motivacija i energija – može učiniti mnogo i za sebe i za druge.

Jelena Todorović – neobična istoričarka umetnosti koja formirana u srpskoj i britanskoj školi mišljenja na najbolji način pokazuje koliko je značajna ova bipolarnost – otvorila je nove prostore naučnih istraživanja i edukacije, koji su na prvi pogled nespojivi: istraživanje srpskog baroka i savremene umetnosti u javnom prostoru. Spremnost da stvari vidimo iz različitih uglova daje nam i smelost i hrabrost da stvari postavimo sasvim drugačije no što ih je sistematizovala nauka ili praksa.

I drugi autori eseja. Branko Vučinić, Vladimir Živković i, naravno, neki već pomenuti učesnici projekta – Aleksandra Kovač i Roman Goršek, Mia David, Brankica Stanković, Jelica Atanacković-Jeličić – dali su kroz svoje lične narative ne samo vlastiti put i uspeh, već su odslikali i atmosferu susedstva u kojem su rasli, porodice i prijatelja, škole i okruženja, u kojima su – i to je ono što mi se čini najznačajnijim, umeli da prepoznaju – uprkos svemu – ljude koje će odabrati za uzor, prijatelje od kojih će očekivati podršku, slučajne artefakte iz kojih će stvarati svoje ideje i donositi hrabre odluke.

Stoga, knjiga Srbija: moj slučaj u celini predstavlja pledoaje za prodor mladosti, radoznalosti, preduzetničke energije i kreativnog duha u kulturni i društveni prostor jedne nove Srbije, Srbije na putu evropskih i svetskih integracija.