Србија: мој случај

НОВА ЕВРОПСКА ГЕНЕРАЦИЈА
Основни циљ пројекта Татјане Дадић-Динуловић био је да окупи младе, успешне људе, лидере у својим областима и да их представи као узоре још млађима од њих; да у овој средини која често тврди да успех није могућ, јер нема објективних околности, покаже да се својим знањем, талентима и способностима може направити много – упркос амбијенту који слави нерад, провод, забаву – упркос средини која успешност мери снагом џипа или ценом сата на руци, и у којој се слава везује само за профитабилне професије...

Креативне идеје, иновације, ширење простора слободе – дешавају се само у укрштању, размени, суочавању са нечим што не знамо, што желимо да истражимо, спознамо. Отуда, платформе које омогућавају архитекти да сретне композитора, шахисти да се укрсти са сликарем, научнику да разуме правника... иако по себи бивају заборављене – остављају дубоки траг у историји културе. Ми не знамо, али можемо наслућивати, да се око једног пројекта нису окупили синеаст Рене Клер, ликовни уметници Марсел Дишан и Пикабја, уметник фотографије Ман Реј, кореограф Дјагиљев и композитор Ерик Сати – питање је како би се даље развијала и уметност и стваралаштво сваког од њих појединачно, а и укупна европска сцена...

Лична прича

Пројекат: Србија: мој случај, Татјане Дадић-Динуловић, недавно објављен као књига у издању Британског савета и издавачке куће Клио, једна је од тих платформи. Књига личних прича идејног творца пројекта – Татјане Дадић-Динуловић, директора Британског савета Ендру Гласа и изабраних младих учесника пројекта – но кроз целу књигу чујемо и гласове „публике“ у различитим фокус групама овога пројекта. Књига полази од историје – историје Југославије, историје Британског савета, личних, појединачних историја учесника... да би нас одвела до садашњости и отворила перспективе будућности. Смисао књиге сажима управо једна од уводних реченица – да се неће моћи ни ући у садашњост уколико се не разуме прошлост. Стога је књига конципирана тако да нам помогне да разумемо оно што је најтеже, а то је наша недавна прошлост, да бисмо могли не само ући у садашњост, већ и активно стварати своју будућност.

Друга кључна тема коју кроз своју личну причу уводи ауторка пројекта Тања Дадић-Динуловић јесте потреба и неопходност да простор на коме живимо буде простор стваралачког мишљења, без обзира на то какав је и колики је тај простор и како се он зове. Својим кретањем, физичким али и духовним, ми одређујемо границе свог простора, а слободна критичка мисао лако ће разумети и сопствене преплетене и хибридне идентитете, као и идентитет „другог“, те ће у другом тражити инспирацију и подршку сопственим пројектима, идејама и иницијативама.

Карактеристичан је управо пројекат Кутија – микросвет националне културе (Јелена Атанацковић-Јеличић, архитекта), који је имао и своју регионалну димензију (Нови Сад – Скопље), и који је, истражујући први стуб развоја дефинисао свет традиције, али истовремено настојао да да одговор на кључно питање које се поставља у свету глобалне културе: шта значи одрживи развој личности у Србији данас?

С друге стране, пројекат Србија: моја камера, промовисао је други кључни стуб сваког развоја – а то је одговорност – одговорност сваког човека за критичко, етичко мишљење. Спремност да се буде посвећен истраживању истине (Бранкица Станковић, новинар).

Трећа димензија дата је снагом и енергијом коју симболизује спорт, компетитивност коју собом носи, али и изгарање, преданост циљу (Вања Удовичић, ватерполо).

Четврти, не мање важни, вредносни стуб развоја представља управо предузетнички дух, спремност на ризик, ослобођена креативна енергија која се храни у токовима светске комуникације, сталним преласком свих граница. Музика, уметничка форма која, ослобођена од оних конвенција које се сматрају матрицама националних идентитета (језик), лако прелази све баријере, јесте стуб који једну кућу отвара ка свету, чинећи је креативном лабораторијом у коју лако допиру нови звуци, али који из ње могу лако отићи даље (Александра Ковач).

Продор младости

Посебан задатак дизајнирања „куће“ – пројекта моја Србија, дат је Мији Давид, која већ својим деловањем представља будућност рада и деловања – интердисциплинарност, немогућност ригидног и уског мишљења професија. Тај задатак је истовремено показивао да се мисли, размишљања и идеје, у складу са захтевима савременог доба, више не исказују само речима, језиком који их уобличава, већ деловањем које сажима и визуелне и вербалне и звучне и све друге матрице традиционалних израза. Дакле, Србија: мој случај, сакупља у „мој простор“ све оно што је изграђено „мојом архитектуром“, озвучено „мојом музиком“, доказано и потврђено „мојом утакмицом“, а виђено и спознато „мојом камером“...

Други део књиге чини збирка есеја релевантних младих аутора, попут Владимира Арсенијевића који се на књижевну сцену није попео само својим делима која су храбро разоткривала мрачне стране стварности, већ који својим укупним деловањем, дијалошким пројектима, издавачком политиком своје куће – даје значајан допринос етичком преобликовању српског друштва.

Александар Бркић, продуцент и менаџер у култури, изузетне предузетничке енергије, образовања и отворености – карактерише упорност и истрајност („погинем за сваку лопту“), показује својим текстом да се – уколико се поседује мотивација и енергија – може учинити много и за себе и за друге.

Јелена Тодоровић – необична историчарка уметности која формирана у српској и британској школи мишљења на најбољи начин показује колико је значајна ова биполарност – отворила је нове просторе научних истраживања и едукације, који су на први поглед неспојиви: истраживање српског барока и савремене уметности у јавном простору. Спремност да ствари видимо из различитих углова даје нам и смелост и храброст да ствари поставимо сасвим другачије но што их је систематизовала наука или пракса.

И други аутори есеја. Бранко Вучинић, Владимир Живковић и, наравно, неки већ поменути учесници пројекта – Александра Ковач и Роман Горшек, Миа Давид, Бранкица Станковић, Јелица Атанацковић-Јеличић – дали су кроз своје личне наративе не само властити пут и успех, већ су одсликали и атмосферу суседства у којем су расли, породице и пријатеља, школе и окружења, у којима су – и то је оно што ми се чини најзначајнијим, умели да препознају – упркос свему – људе које ће одабрати за узор, пријатеље од којих ће очекивати подршку, случајне артефакте из којих ће стварати своје идеје и доносити храбре одлуке.

Стога, књига Србија: мој случај у целини представља пледоаје за продор младости, радозналости, предузетничке енергије и креативног духа у културни и друштвени простор једне нове Србије, Србије на путу европских и светских интеграција.