Pandemija nam otvara oči

I dalje smo, nažalost, u metaforičkoj kočiji koja srlja u propast (pogledati prethodni tekst potpisnika ovih redova „Na putu ka provaliji”). Ipak, dobro je što počinjemo da shvatamo odlike krajolika kroz koji prolazimo. Na prvom mestu, shvatamo da je reč o krajoliku satkanom od nebrige za dobrobit malog čoveka i od goleme brige za dobrobit velikih komapanija, banaka i njihovih lobista. Na drugom mestu, uočavamo da je krajolik premrežen neoliberalnim dogmama koje blešte sa reklamnih panoa kraj metaforičkog druma kojim se krećemo: sloboda je tržište, sloboda je trgovina, sloboda je biznis, profit je iznad ljudi, nužno je privatizovati državnu zemlju i izvore vode, ne treba ulagati u kulturu, obrazovanje, zdravstvo i javne usluge, treba ulagati u investitore i privatni sektor, prodaja javnih dobara je nepovratni proces, tržišni kapitalizam nema alternativu… (sami nastavite niz). Na trećem mestu, shvatamo da takva neoliberalna dogmatika vodi pretvaranju planete u smetlište, a svih nas u disciplinovane podanike koji zagledani u sebe čeprkaju po deponiji u potrazi za parčićima sreće koje će tamo pronaći. Na koncu, shvatamo i da se ljudska prava i slobode, potvrđena ustavima gotovo svih zemalja tzv. civilizovanog sveta, sve više ograničavaju. Pre svega, sloboda mišljenja i govora, ali i pravo na slobodno kretanje i mirno okupljanje, naposletku i sloboda izbora. Vreme će pokazati da li će tako ostati i nakon pandemije.

U međuvremenu, pandemija nam otvara oči kako bismo još jasnije videli ono što smo već počeli da naziremo. Da je poredak u kojem živimo nalik mehuru od sapunice. Da počiva na krhkim temeljima. Da se prvenstveno održava tehnološkom i medijskom infantilizacijom ljudi... Pandemija nam takođe pokazuje da se standardizovani obrasci ponašanja, uobličeni u uredbe i dekrete koji se odašilju iz jednog ili svega nekoliko centara (u društvenoj nauci se to naziva centralizacijom društvene moći i odluka), sve direktnije nameću ljudima. Skupa s ovim idu i postepena ograničavanja ljudskih prava i sloboda koja vode sumornom zaključku da je ljudima moguće upravljati iz jednog autoritarnog centra moći (bez obzira na to u kojem se delu planete svako od nas u tom trenutku nalazio). Zbog toga je zadatak sociologije kao nauke da neprestano ukazuje na oblike kontrole koje sistem sprovodi nad ljudima, ali i da te oblike kontrole razobličava kada se kose s osnovnim ljudskim pravima. Naročito ukoliko kontrola proizlazi iz vladajuće dogmatike koja je oduvek predstavljala neprijatelja ljudske slobode.

Dogmatizovani sistem ustanovljava jedan jedini i neupitni svetonazor, a onda pokušava da u njega uklopi (ukalupi) što više ljudi. Zbog toga je dužnost sociologa da postavlja pitanja u vezi s tim i izvlači zaključke, ali da pritom vodi računa da se njegova/njena pitanja ne dovode u vezu s „teorijama zavere”, a njegovi/njeni zaključci sa „lažnim vestima”. Šta hoću da kažem? Nauka je dokazala da je Zemlja okrugla, ali nije u potpunosti dokazala poreklo kovida 19. Nije, stoga, korektno da se bilo kakvo pitanje ili pretpostavka u vezi s novim virusom stavlja u isti rang s pretpostavkom da je Zemlja ravna ploča. Recimo, pretpostavka da postoji uzročno-posledična veza između pandemije i dirigovanog ograničavanja ljudskih prava i sloboda. Ukoliko društvena moć svaku pretpostavku koja joj ne ide u prilog odbaci kao teoriju zavere, a svaki zaključak koji je razobličava proglašava lažnom vešću, onda to pokazuje da su i slobode mišljenja i govora prilično načete u današnjem svetu.

S druge strane, pandemija nam ne otvara oči samo u pogledu karaktera sistema u kojem obitavamo, već i u pogledu načina života koji smo do sada vodili. Tako sada jasnije uviđamo kakve su dragocenosti slobodna šetnja gradom, igranje s decom, razgovori s prijateljima bez distanciranja... Shvatamo da se može živeti bez šopingovanja u tržnim centrima i kupovanja brendiranih krpica koje su šile mizerno plaćene radnice u nehumanim hangarima Trećeg sveta. Uvideli smo da društvo teško može opstati bez sopstvene proizvodnje hrane i vode, kao i medicinskog materijala. Da tone betona i čelika u vidu stotina izgrađenih stambenih objekata ništa ne vrede, kao ni radna mesta lišena čvrstih ugovora. I da odlazak medicinskih i drugih stručnjaka iz zemlje ima preveliku cenu. Otvorili smo oči. Preostaje nam još da izaberemo put kojim ćemo ubuduće ići.

Sociolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista