Odlazak stjuardese

Stjuardesa Jagoda Slijepčević uvek je bila, pa i u poznim godinama ostala – izuzetna. Otvorena, vedra, nasmejana, okretna, uvek spremna da čuje i pomogne drugima. Bila je entuzijasta i velika Jugoslovenka. Dok je letela, bila je zaštitno lice „Jata” i profesije kojoj se bezrezervno posvetila. Krajem marta u Njujorku preminula je u 85. godini.

Rođena je 31. 12. 1935. u Hrvatskoj Dubici, kao jedanaesto dete u železničkoj porodici. Na samom početku Drugog svetskog rata roditelje i tri brata su streljale ustaše, a šestogodišnja Jagoda je odvedena u jasenovački logor. Preživela je zahvaljujući Dijani Budisavljević, koja je iz ustaških logora smrti spasila više od 15.000 srpske dece s Korduna, Kozare, hrvatskih i bosanskih sela.

Kraj rata dočekala je bez ikoga iz najuže porodice. Pošla je u školu i završila malu maturu, nakon čega se prijavila na konkurs ministarstva saobraćaja za stenodaktilografkinje. Kasnije je priznala: uz prijavu je dostavila prepravljenu krštenicu. Da je podnela pravu krštenicu, s obzirom na to da je bila maloletna, ne bi bila primljena. Pošto je bila visoka – prošla je s tri dodate godine.

Prvi let – nezaboravno iskustvo

I tako je 1951, sa samo 15 godina, počela da radi u „Jatu”, najpre kao daktilografkinja, a zatim kao administrativni radnik. Sa 20 godina, od 1956. počela je da leti kao stjuardesa. U međuvremenu je završila veliku maturu i upisala se na beogradski Pravni fakultet, a kasnije pošla i na studije engleskog jezika.

Jagodin izbor bio je da bude stjuardesa. Prvi let, avionom DC-3, na relaciji Beograd–Titograd, za nju je bio kao prvi nastup pred publikom. Izašla je pred putnike i predstavila se: „Ja sam stjuardesa Jagoda Slijepčević, moj kapetan se zove Đokić, od Beograda do Titograda ćemo leteti sat i 30 minuta. Letećemo na visini od 3.000 metara.”

Nedelju dana pre ovog leta „Jat” je prestao da deli rakiju putnicima, ali je Jagoda od kuće ponela jedan litar da se ne obruka, tako da su putnici osim bombona u toku leta dobili i izvrsnu domaću šljivovicu.

Tokom trideset godina, koliko je radila kao stjuardesa, stekla je dozvole za sve tipove aviona u „Jatovoj” floti, bila instruktor, šef službe, a potom i šef Odeljenja STV/STD (stjuardesa i stjuarda) za najveći „Jatov” avion DC-10. Bila je jedna od malobrojnih stjuardesa koje su letele ne svim tipovima aviona u „Jatovoj” floti – od prvih, klipnih DC-3 do širokotrupnih „desetki”. Na nebu je provela više od 16.000 časova.

Prokrstarila je svetskim nebom, bila na svim kontinentima, putovala je i avionima drugih kompanija i tako stečeno iskustvo, kao instruktor, prenosila je na mlađe kolege. Govorila je: „Sve što sam doživela lepo, doživela sam u ’Jatu’. To je moj dom. Zanimanje stjuardese nije samo biti dobra domaćica, niti je to jednostavan posao kako se obično misli, već složen i težak koji u sebi objedinjuje nekoliko zanimanja. Stjuardesa mora da bude medicinska sestra, babica, psiholog, vrlo često diplomata, uvek je predstavnik svoje kompanije, a time i zemlje.”

Uvek je bila nasmejana, kako je govorila: od jutra do sutra. Nastojala je da osmeh bude „zaštitni znak” i njene profesije. Stalno je isticala značaj profesionalnog odnosa i odgovornosti u poslu, ali i „psihologiju osmeha” bitnu za kvalitet usluga u našim avionima.

Američko iskustvo

Nakon tačno 30 godina letenja, Jagoda je odlučila da se „prizemlji” i 1986. je raspoređena „na zemaljske poslove” u predstavništvu „Jata” u Njujorku, gde je u početku radila u agenciji, u prizemlju „Rokfeler centra” na čuvenoj Petoj aveniji. Kasnije je bila angažovana na aerodromu „Džon F. Kenedi”.

U to doba „Jat” je imao svakodnevne letove između Beograda i Njujorka, a pored toga leteo je i za Čikago, Los Anđeles, Detroit i Klivlend i između Jugoslavije i SAD prevozio oko 200.000 putnika godišnje. Kao i u avionu, i na novim poslovima izvanredno se snalazila i isticala snalažljivošću i radnim elanom.

Penzionisana je 1987. godine, ali je nastavila da radi u predstavništvu „Jata” kao lokalac. Nakon uvođenja sankcija i potpune obustave međunarodnog saobraćaja u proleće 1992. svi lokalni radnici „Jata” u Njujorku su dobili otkaz. Jagoda je odlučila da ostane u Americi.

Veliki broj nekadašnjih „Jatovih” putnika počeo je da putuje avionima drugih kompanija, pored ostalih i „Delta erlajnza”, koja je iz Njujorka imala liniju za Budimpeštu. Zbog znanja jezika i mentaliteta putnika, Jagoda je dobila posao u ovoj kompaniji i bila od ogromne pomoći svim putnicima iz Srbije, ali i svih bivših republika, koji su putovali preko najvećeg njujorškog aerodroma. „Jat” je svojevremeno na aerodromu „Džon F. Kenedi” u Njujorku imao službenike na svim važnijim punktovima, koji su bili na usluzi putnicima, prevashodno onima koji nisu dobro govorili ili uopšte nisu znali engleski jezik – prilikom komunikacije s graničnim vlastima i carinom. Jagoda im je nesebično pomagala prilikom prevođenja, ali i snalaženja na komplikovanom aerodromu sa šest terminala, odnosno 128 gejtova. Znala je da pomogne i oko prevoza do grada, a onima koji bi izgubili vezu za dalje pronalazila je smeštaj.

Putnici su je voleli i bili su joj zahvalni zbog pomoći koju im je pružala, ali i kolege iz „Delte” i ostalih aerodromskih službi. Gotovo da su svi znali i srdačno pozdravljali uvek nasmejanu Strawberry (jagoda na engleskom jeziku). Godinama je bila svojevrstan hit u „Delti”: brza, pričljiva, predusretljiva u kontaktu s putnicima i otvorena prema njihovim problemima. „Delta” je, u međuvremenu, u tri navrata otpuštala „višak radnika”, pri čemu su najstariji bili prvi na udaru. Jagodu niko nije dirao.

Na aerodromu DžFK radila je sve do pre dve godine, do 83. godine. Kada se saberu sve godine koliko je radila u „Jatu” i „Delti”, zbir je impozantan: 68 godina rada. Povukla se nakon jedne povrede zgloba noge. Planirala je da se vrati u Beograd. Autoru ovih redova obećala je da će doneti fotografije i uspomene za priču o njoj.

Nažalost, nije stigla. Otišla je na neko drugo nebo, odakle će još dugo da zrači u srcima svih koji su je poznavali.

U Titovoj posadi

Gotovo šest godina, od 1958. do 1964, Jagoda Slijepčević je, kao jedna od najboljih i najpouzdanijih stjuardesa „Jata”, imala tu privilegiju i čast da bude deo posade u avionima kojima je predsednik Josip Broz putovao po zemlji i svetu. Najduže, prilikom dvomesečne turneje po Južnoj Americi, 1963. godine.

Pronađeni rođak

Jagoda je sa šest godina ostala bez najuže porodice, veoma rano je ostala i bez muža – Siniše, takođe radnika „Jata”, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1972. Uprkos tome, ili upravo zbog toga, bezrezervno je bila vezana sa širom porodicom i ceo svoj život je posvetila njima. Po završetku Drugog svetskog rata, najbliži rođak, stric Mirko, koji je još pre Prvog svetskog rata živeo u SAD, uspeo je da stupi u kontakt s Jagodom, slao joj je pakete i razmenjivali su pisma. Prepiska je, međutim, prekinuta 1952. godine.

U avgustu 1958. Jagoda je bila stjuardesa na letu Beograd–Zagreb–Frankfurt. U Zagrebu je ušao jedan bračni par, koje je Jagoda pozdravila i kurtoazno upitala kuda idu. Kada su je rekli da su iz Sent Luisa, požalila se: „Moj stric Mirko Slijepčević živi u Sent Luisu, ali ne znam da li je još živ.” Na to je muškarac upitao: „Da li si ti Jagoda? Mirko je naš dobar prijatelj. Živ je i često ga viđamo.”

Zahvaljujući ovom susretu Jagoda je ponovu stupila u kontakt sa stricem i već sledeće godine posetila je Sent Luis. Po sećanju Mihaila Martinovića, Mirkovog unuka, bio je to vrlo emotivan i nezaboravan susret. Budući da je i porodica njegovog oca takođe izgubila kontakt s rođacima u Beogradu i Crnoj Gori, Jagoda ih je pronašla i Martinovići su uskoro počeli da dolaze u Jugoslaviju. Uz Jagodinu pomoć i asistenciju. Kažu da ih je samo 1984. godine bilo dvadeset petoro.