Život ipak pobeđuje

Dani posle izolacije biće teži od samog karantina, jer je pritisak još veći i zahteva od svih ponašanje i rad u uslovima koji „ometaju” iluziju da se život normalizovao, kaže Jarmila Vešović, slikarka, koja već godinama živi i radi u Parizu. Dok je u vreme izolacije posmatrala Pariz sa svoje terase sa koje puca pogled od Notr Dama do Montruža, grad joj je izgledao kao mrtav u zastrašujućoj tišini.

– Ni zvuka, ni glasa! A tišina govori o smrti – kaže za „Politiku” slikarka koja sa dva svoja dela učestvuje na aukciji slika čiji prihod ide za francuske medicinare.

Aukcija počinje upravo danas na internetu pošto nema okupljanja, a obavljaće je komesar iz aukcijske kuće „Druo” koja će inače finansirati slanje slika kupcima. Oko stotinu slikara dalo je svoja dela za ovu aukciju, a ono što je našu umetnicu nagnalo na ovaj korak jeste činjenica da za medicinske radnike treba učiniti i nešto više. Nisu dovoljni samo aplauzi sa terase, smatra ona.

– Sada se predsednik Francuske Emanuel Makron izvinjava, objašnjava da nije dobro reagovao, da nije uspeo da drži situaciju pod kontrolom. Država nema kontrolu nego se samo priča o detaljima sanitarne zaštite i ništa nije preduzeto da se zaista spreči širenje bolesti. Dobro je da su izdvojili budžet za one koji ne mogu da rade, jer ekonomska kriza je podjednako ubitačna kao i virus korona. Vakcinu u Francuskoj finansira Amerika, koja kao takva ima pravo da se prva snabde. Takve su nam zvanične informacije, a nacija sedi maskirana u rukavicama i poslušno klima glavom. A i šta bi drugo, jer se svaki prekršaj plaća 135 evra. Sada kamere prate kretanje ljudi koji idu na posao prvim metroima, kontroliše se da li svi imaju maske i rukavice, da li se drže na udaljenosti od dva metra. Eto kakva nam je svakodnevica prvih dana posle izolacije – priča Jarmila Vešović koja oduvek, uprkos uronjenosti u sopstveni svet što je karakteristično za umetnike, pomno prati sva dešavanja i u spoljašnjem svetu.

Tvrdi da ne primećuje da posle izolacije nestaje strah od virusa. Strah će nas, smatra, držati već time što ćemo morati da budemo predostrožni i što niko nije siguran do kada će sve trajati.

– Koliko smo nemoćni i razoružani pred jednim virusom, koji nas je saterao u strah, strepnju, a mnoge i u smrt. Pre svega, naše psihološko stanje se menja, bojazan od zaraze može da se razvije u teško paranoično stanje. Svi smo obeleženi jednom nečovečnom distancom koja će se povećati posle izolacije u svim domenima. Neprestano se priča o sanitarnim merama, a niko da progovori o psihohigijeni: kako savladati strah? Usamljeni u pritvoru, bez posla i izvora prihoda, eto haosa u kome smo živeli poslednjih meseci i koji razara i ubija svaki optimizam, a izgleda da ni posle izolacije neće biti mnogo drugačije – dodaje slikarka, čiju retrospektivu je beogradska likovna publika videla u novembru 2018. godine u Kući legata.

Dani koje je provela u izolaciji bili su, kaže, ispunjeni melanholijom i setom:

– Uredila sam atelje, sklonila sve slike da se predam novim mislima bez ikakvih uticaja prošlosti. Osećanje da ne mogu da izađem iz kuće mi se dopadalo, kao da sam na brodu na pučini, na čardaku ni na nebu ni na zemlji. Nema silaska. Svaki dan je bio jedna kreacija, jedan život koji treba nadahnuti smislom u tom haosu teških misli, straha, mrtvih koji su pretvarani u statistiku i koje niko nije mogao da isprati s poštovanjem...

Iako je pripremala nova platna, u ovoj „gotovo ratnoj situaciji”, nije mogla da slika, a čak ni da se mirno prepusti razmišljanju o novoj slici.

– Odlagala sam svaki dan početak nove slike da se ne „usele” moje nemirne misli u potku tog rada i podsećaju me na zla vremena, strepnju, udaljavanje. Želim da zadržim svežinu života, koja će se sigurno vratiti. Pomišljam da mi, hteli to ili ne, postajemo odraz te nove situacije, novog načina življenja. Vrednosti do kojih držimo i koje čine da budemo ono što jesmo, sada su čak u trećem  planu – kaže Jarmila Vešović dok čeka da se sve normalizuje.

Slikanje čeka, posete muzejima čekaju. Luvr će, kaže, biti otvoren u julu, sa „programom” koji nikome nije jasan, osim normi zaštite od virusa i uz neizvesnost da li će ga te mere zaustaviti.

Ipak, naša slikarka ne dozvoljava da je savlada pesimizam, jer „čovek se navikne na sve, pa će se navići i na ovu novu muku da se postrojava u redove, sa maskama i sa rukavicama”.

– Kad pomislim koliko je dugo čovek na zemlji, život ipak pobeđuje – poručuje na kraju.