Korona u kući moje majke

Goran Lazović, pisac koji je slušajući kazivanja Jevtušenka i Mike Antića, spoznao koliko čitaocima godi živa reč, priređivao je književne programe i išao „Školama u pohode”, sa glumcem Ljubivojem Tadićem. Dane u izolaciji zbog kovida 19 proveo je u zavičaju.

– U Brodarevo grad mog detinjstva, vratio sam se zbog majke i virusa korona. Majka je na kapiji htela da me zagrli. I ja sam hteo da je izljubim. U znak „dobrodošlice” prodavci drva povikaše: „To je Gorin sin, piše knjige, retko dođe, a brzo ode. Da u prestonici nije gusto, ne bi ni dolazio!”. Majka je na to odmahivala rukom. Iz kuće je izlazila da nahrani ptice i prebroji oblake. A kada joj je sin napunio korpu (brašno, ulje, kvasac...) ukorila ga je: „Nemoj da me brukaš, ja toga imam do jeseni!”. Zbunjen okrenuh list: „Zašto zaključavaš kapiju, majko?”, a ona će britko: „Da se zna da sam kod kuće!”

Ostanak kod kuće diktirao je i policijski čas, pa su se dani pobrkali.

– Znalo se samo kad je petak, pijačni dan, važniji od Aranđelovdana u Aranđelovcu. Zbog gripa, pijaca se ugasila, a narod naviknut da zajedno deli radost i žalost zabrinuo se – priča Goran.

Tištalo je to njegovu majku, pa je ponavljala: „Sramota je i umreti. Zamisli, umreš, a niko ne sme da ti dođe na sahranu!” Sin je tešio, a prijatelji ga pitali: „Kako si, kako je majka?” Među njima i Radovan Beli Marković, proročki kazujući: „Otuđili smo se od Boga, stigla nas pohlepa, vidiš li da najviše imamo onoga što nam ne treba.”

Analizirajući koronu u majčinoj kući, pisac je primetio da je nevidljivi neprijatelj živeo samo u njenom televizoru.

– Govorila mi je: „Da nije korone, ti ne bi ni došao! Sad imamo vremena da se upoznamo”. Džaba uveravanje: „Majko, ja o tebi znam sve”. Ona nastavi: „Čini ti se, sine. Ne znaš da s tobom najviše pričam kad zaspim. I bude mi žao kad se probudim. Pitam kad ćeš doći. Ti kažeš, a ja zaboravim, pa mi se opet prispava.”

Ovo saznanje bolelo je pisca u svakodnevici ispunjenoj vestima iz Italije i Španije.

– Komšije su o bolesti raspredale preko ograde, ali i o meni „odbeglom” Beograđaninu. „Kakav si ti to pisac kad sadiš voćke?”, pita me komšija, a ja odgovorih: „Nikakav, ali da bih bio dobar, posadiću i luk, peršun, krompir…” – priča Goran Lazović.

Dok je snagu trošio u bašti, a reči u nadmudrivanju, javio mu se profesor Mališa Stanojević, doktor filologije, melem za nevolju. Kad je čuo da poeta jednom rukom drži kramp, a drugom slušalicu, posavetovao ga je: „Mani se alata, rukama usitnjavaj zemlju. Zemlja više voli znoj nego kišu.”

Razgovor preko žice utihnu, a sećanje na kuću punu prijatelja oživi. Gostila je Goranova majka Zuku Džumhura, Ružicu Sokić... Najviše se radovala Slobodanu Markoviću – Liberu Markoniju. Njemu je otkrila kako je postala „mis ljepote” Crne Gore. Imala je 17 godina, taman koliko danas uzima lekova, i šapće: „Sačuvaj mi, Bože, pamet!”. U molitvama pominje i Goranove ruske prijatelje, a on spazio – kada se iz Moskve oglasi Žana Talj, majka poskoči od radosti.

– Njen otac Miša bio je šahovski prvak sveta, znaš li ti šta to znači,  pita me majka. Znam, velim joj, kao u neznanju. Ona to oseti: „E, ne znaš. To je važnije nego da si tri puta bio predsednik mesne zajednice u Brodarevu!” – dodaje naš sagovornik.

Dani su se u Brodarevu ispraćali uz vesti o broju umrlih i zaraženih.

– Majka bi uzdisala, i govorila: „Isključi televizor i otključaj kapiju, možda nekome budemo potrebni” – priseća se Goran Lazović, čija je putopisna proza „Ljudi i gradovi” objavljivana u rubrici feljton našeg lista.