Корона у кући моје мајке

Горан Лазовић, писац који је слушајући казивања Јевтушенка и Мике Антићa, спознао колико читаоцима годи жива реч, приређивао је књижевне програме и ишао „Школама у походе”, са глумцем Љубивојем Тадићем. Дане у изолацији због ковида 19 провео је у завичају.

– У Бродарево град мог детињства, вратио сам се због мајке и вируса корона. Мајка је на капији хтела да ме загрли. И ја сам хтео да је изљубим. У знак „добродошлице” продавци дрва повикаше: „То је Горин син, пише књиге, ретко дође, а брзо оде. Да у престоници није густо, не би ни долазио!”. Мајка је на то одмахивала руком. Из куће је излазила да нахрани птице и преброји облаке. А када јој је син напунио корпу (брашно, уље, квасац...) укорила га је: „Немој да ме брукаш, ја тога имам до јесени!”. Збуњен окренух лист: „Зашто закључаваш капију, мајко?”, а она ће бритко: „Да се зна да сам код куће!”

Останак код куће диктирао је и полицијски час, па су се дани побркали.

– Знало се само кад је петак, пијачни дан, важнији од Аранђеловдана у Аранђеловцу. Због грипа, пијаца се угасила, а народ навикнут да заједно дели радост и жалост забринуо се – прича Горан.

Тиштало је то његову мајку, па је понављала: „Срамота је и умрети. Замисли, умреш, а нико не сме да ти дође на сахрану!” Син је тешио, а пријатељи га питали: „Како си, како је мајка?” Међу њима и Радован Бели Марковић, пророчки казујући: „Отуђили смо се од Бога, стигла нас похлепа, видиш ли да највише имамо онога што нам не треба.”

Анализирајући корону у мајчиној кући, писац је приметио да је невидљиви непријатељ живео само у њеном телевизору.

– Говорила ми је: „Да није короне, ти не би ни дошао! Сад имамо времена да се упознамо”. Џаба уверавање: „Мајко, ја о теби знам све”. Она настави: „Чини ти се, сине. Не знаш да с тобом највише причам кад заспим. И буде ми жао кад се пробудим. Питам кад ћеш доћи. Ти кажеш, а ја заборавим, па ми се опет приспава.”

Ово сазнање болело је писца у свакодневици испуњеној вестима из Италије и Шпаније.

– Комшије су о болести распредале преко ограде, али и о мени „одбеглом” Београђанину. „Какав си ти то писац кад садиш воћке?”, пита ме комшија, а ја одговорих: „Никакав, али да бих био добар, посадићу и лук, першун, кромпир…” – прича Горан Лазовић.

Док је снагу трошио у башти, а речи у надмудривању, јавио му се професор Малиша Станојевић, доктор филологије, мелем за невољу. Кад је чуо да поета једном руком држи крамп, а другом слушалицу, посаветовaо га је: „Мани се алата, рукама уситњавај земљу. Земља више воли зној него кишу.”

Разговор преко жице утихну, а сећање на кућу пуну пријатеља оживи. Гостила је Горанова мајка Зуку Џумхура, Ружицу Сокић... Највише се радовала Слободану Марковићу – Либеру Марконију. Њему је открила како је постала „мис љепоте” Црне Горе. Имала је 17 година, таман колико данас узима лекова, и шапће: „Сачувај ми, Боже, памет!”. У молитвама помиње и Горанове руске пријатеље, а он спазио – када се из Москве огласи Жана Таљ, мајка поскочи од радости.

– Њен отац Миша био је шаховски првак света, знаш ли ти шта то значи,  пита ме мајка. Знам, велим јој, као у незнању. Она то осети: „Е, не знаш. То је важније него да си три пута био председник месне заједнице у Бродареву!” – додаје наш саговорник.

Дани су се у Бродареву испраћали уз вести о броју умрлих и заражених.

– Мајка би уздисала, и говорила: „Искључи телевизор и откључај капију, можда некоме будемо потребни” – присећа се Горан Лазовић, чија је путописна проза „Људи и градови” објављивана у рубрици фељтон нашег листа.