Snimak jednog društva

Glavni junak ove priče je Dobroselica, malo selo na obroncima Gledićkih planina, možda jedno od poslednjih čuvara viševekovne tradicije Šumadije, koje se polako gasi i nestaje. Priča o selu lepe i netaknute prirode, gde vetar svakodnevno rezbari lica šačice starih, ali gostoprimljivih i skromnih ljudi. Zapis o zaboravu, napuštenim ognjištima, teškim i surovim sudbinama, a sve zabeleženo foto-aparatom mladog Marka Stamatovića (1977) i prikazano na izložbi u galeriji „O3on” (Andrićev venac 12) u Beogradu, koja traje do 18. juna.

Kako govori za naš list, dok je reportažno fotografisao prizore i detalje iz Dobroselice Marko Stamatović je mislio samo na jedno: da ostavi dokument za buduća pokolenja, ne bi li skrenuo pažnju na važnost očuvanjaovakvih sela, ali i tradicije jednog naroda.

– Dobroselica je samo jedno selo od stotine sela uŠumadiji i celoj Srbiji, koja dele istu sudbinu. Ovo mesto nadomak Kragujevca, nekih tridesetak kilometara od grada, često sam obilazio i istraživao, upoznajućinjegove malobrojnestanovnike i upijajući što više utisaka, beležeći sve svojim foto-aparatom.

Vremenom se upoznao i sa istorijom mesta, čiji je deo iz naziva „selica” bio kao nagoveštaj buduće sudbine mesta.

– U ovom selu ima još samo dvadesetak stanovnikačiji je prosek godina 80, i sa njima će uskoro biti izbrisan još jedan trag naše istorije. Selo je puno divnih kuća u koje niko nije ušao godinama, koje su nakrivljene i samo što se ne sruše, a u njima još uvek stoje kreveti koji su uredno sređeni i namešteni, prekriveni ćilimima i posteljinom sa čipkama, kariranim jastucima i džezvama za kafu koje čekaju na šporetu, kaže autor izložbe.

Želeći da svoj doživljaj prenese što verodostojnije, Marko Stamatović za alat bira medij crno-beleslike.

– Crno-bela fotografija spada u najteže discipline. Kod ove tehnike nema zavodljivosti boje, nego su stvari onakve kakve jesu i ne mogu se ulepšati. Ona pokazuje stvarno stanje stvarii pogotovu na ovoj temi ljušti sve dopadljive elemente, pokazujući golu istinu, skelet jednog društva,kaže autor.

Svedočanstvo o srpskoj stvarnosti u kojoj se grupišu i zaborav i migracije mladih i svi simptomi jednog društva koje se bori za golo preživljavanje, Stamatović prepoznaje i kao upozorenje koje preci ostavljaju potomcima.

– Ako hoćemo u neke evropske integracije kao ravnopravan narod, prvo moramo da se vratimo korenima, da svoju tradiciju ljubomorno čuvamo jer narod bez tradicije nikome nije važan. A imamo tradiciju o kojoj bi mnogo veći narodi mogli samo da sanjaju, kaže Marko Stamatović, diplomirani grafički dizajner, koji useptembruplanira da izloži drugu seriju reportažnih fotografija „Felix Romuliana” u Narodnom muzeju u Zaječaru.