Снимак једног друштва

Главни јунак ове приче је Доброселица, мало село на обронцима Гледићких планина, можда једно од последњих чувара вишевековне традиције Шумадије, које се полако гаси и нестаје. Прича о селу лепе и нетакнуте природе, где ветар свакодневно резбари лица шачице старих, али гостопримљивих и скромних људи. Запис о забораву, напуштеним огњиштима, тешким и суровим судбинама, а све забележено фото-апаратом младог Марка Стаматовића (1977) и приказано на изложби у галерији „О3он” (Андрићев венац 12) у Београду, која траје до 18. јуна.

Како говори за наш лист, док је репортажно фотографисао призоре и детаље из Доброселице Марко Стаматовић је мислио само на једно: да остави документ за будућа поколења, не би ли скренуо пажњу на важност очувањаоваквих села, али и традиције једног народа.

– Доброселица је само једно село од стотине села уШумадији и целој Србији, која деле исту судбину. Ово место надомак Крагујевца, неких тридесетак километара од града, често сам обилазио и истраживао, упознајућињегове малобројнестановнике и упијајући што више утисака, бележећи све својим фото-апаратом.

Временом се упознао и са историјом места, чији је део из назива „селица” био као наговештај будуће судбине места.

– У овом селу има још само двадесетак становникачији је просек година 80, и са њима ће ускоро бити избрисан још један траг наше историје. Село је пуно дивних кућа у које нико није ушао годинама, које су накривљене и само што се не сруше, а у њима још увек стоје кревети који су уредно сређени и намештени, прекривени ћилимима и постељином са чипкама, карираним јастуцима и џезвама за кафу које чекају на шпорету, каже аутор изложбе.

Желећи да свој доживљај пренесе што веродостојније, Марко Стаматовић за алат бира медиј црно-белеслике.

– Црно-бела фотографија спада у најтеже дисциплине. Код ове технике нема заводљивости боје, него су ствари онакве какве јесу и не могу се улепшати. Она показује стварно стање стварии поготову на овој теми љушти све допадљиве елементе, показујући голу истину, скелет једног друштва,каже аутор.

Сведочанство о српској стварности у којој се групишу и заборав и миграције младих и сви симптоми једног друштва које се бори за голо преживљавање, Стаматовић препознаје и као упозорење које преци остављају потомцима.

– Ако хоћемо у неке европске интеграције као равноправан народ, прво морамо да се вратимо коренима, да своју традицију љубоморно чувамо јер народ без традиције никоме није важан. А имамо традицију о којој би много већи народи могли само да сањају, каже Марко Стаматовић, дипломирани графички дизајнер, који усептембрупланира да изложи другу серију репортажних фотографија „Felix Romuliana” у Народном музеју у Зајечару.