Manjak inventivnosti

Uvek je dragoceno vraćati se delima Bore Stankovića. Taj sjajni pripovedač išao je ispred svoga vremena zalazeći u dubine ljudske duše i tela, gonjen željom da, poput Čehova, na jednostavan, nenametljiv način, prikaže ništavilo ljudskih života i sudbina. A tananost njegovog pripovedanja i atmosfera koju je gradio u svojim delima, izazov su kada je reč o bilo kojoj vrsti inscenacije, pa tako i plesnoj.

Koreograf Lidija Pilipenko dobro je prepoznala veliki potencijal koji ova literatura nosi u sebi, pa je pokušala da prikazom i pisca i njegovih likova, uhvaćenih u zajedničkom kovitlacu, dobije zanimljivu i kompleksnu scensku celinu. Tako se libreto koji je autorka sastavila oslanja jednim delom na scene iz života Bore Stankovića, pokušavajući da koliko-toliko razjasni njegovu ličnost, dok sa druge strane, kroz osam scenskih slika, uvodi u komad i likove iz njegovih dela – Sofku, Koštanu, Tašanu...

Predstava počinje jednostavnim prikazima Stankovićevog doma, tu su njegova supruga i ćerke, preovlađuju sivi tonovi, a pisac ulazi u sumorno raspoloženje koje će ga pratiti sve do pred kraj komada. Onda se scena otvara u dubini i kroz dim i crvenu svetlost pomalja se veliki sto na kome je baletski ansambl predvođen Koštanom. Slika sama po sebi zavodljiva i poetična, koja mnogo obećava. Ali tada sledi nešto što do kraja ostaje glavni problem ovoga baleta, a to je bezidejnost u samim koreografskim celinama. Kada dođe trenutak da se igrači razigraju u ansambl ili solo deonicama – igra se gubi u praznom hodu, jednostavnim, stereotipnim koreografskim šemama i prenaglašenoj glumi. Standardnom neoklasičnom vokabularu dodati su elementi vranjanskih igara, ali Pilipenko nije uspela da sažimanjem ta dva stila dobije neku kvalitetnu sintezu. I muzička kompilacija dela Stevana i Vasilija Mokranjca, Konjovića i Hristića, često varira između svetovnih i duhovnih melodija, remeteći suštinski sklad predstave.

Sofka u interpretaciji Olge Olćan nema prostora za manevar – ona ne uspeva da prikaže ta, u romanu sjajno dočarana, bunila tela i duha, maštanja, čežnje i neostvarene snove. Nema mesečine, sparine, teskobe... Tašana Bojane Žegarac, lirski nežna, suzdržana, tehnički korektna, takođe sa malo prostora da bi se ostvario neki jači utisak. Koštana Ivane Kozomare, iako vrlo ekspresivna i tehnički odlično izvedena, ipak nije uspela da dočara taj sevdah u pokretu, žal za mladošću, lepotom, slobodom... Kroz nju se previše eksplicitno i ekstravertno otelovljuje moć erosa, tu ništa nije mistično, teško, mučno... Jer taj eros je kod Stankovića pritajen, preti da se izlije kao užarena lava, to je borba krvi i nagona od kojih bega nema, sapetih u raljama tradicije i jedne zatvorene, patrijarhalne sredine.

I opet neostvarene mogućnosti – na proscenijumu je voda po kojoj plivaju latice cveća, što nagoveštava atraktivnu plesnu sliku, ali toga nije bilo. Scena svadbe, kostimski zanimljivo rešena, (kostimograf Božana Jovanović), nudila je takođe mnogo prostora. Pilipenko tu vešto ubacuje grupu starijih žena pa slika dobija na punoći, pokreti su lagani, ritualni, potom sledi žešći ritam, ali opet nedostaje originalne, kvalitetne igre.

U drugom delu scena je obogaćena video projekcijom. Ali u pokušaju da sve bude svedeno, jednostavno, moderno, što je scenografski i ostvareno, (scenografija Boris Maksimović), predstava je opet utonula u monotoniju. Previše je tu praznog hoda. Čak i sam lik Bore Stankovića u izvođenju Konstantina Kostjukova nije višeslojan, njegova raspoloženja su mračna i sumorna, dok ga likovi iz njegovih dela progone i osuđuju, ali zapravo on više prostora ima u glumačkom nego u telesnom izrazu. Završna scena, vaskrsenje, u kojoj je brojni ansambl u belim kostimima, puna je nekog iznenadnog optimizma, i takođe oduzima predstavi umetničku težinu. Naime, na video bimovima se projektuju slike Bore Stankovića pa čitav balet poprima obličje neke prigodne priredbe ili proslave.

Nažalost i pored odlične ideje da se na muziku domaćih autora u plesnoj formi postavi delo inspirisano velikanom srpske literature, balet „Nečista krv” nije ostvario značajan umetnički domet. Trebalo je uvesti živo orkestarsko izvođenje, uskladiti muzičke deonice da bi se ostvarilo veće stilsko jedinstvo, i obogatiti plesne fraze originalnim i kompleksnim koreografskim rešenjima. Ovako, solisti beogradskog Baleta nisu uspeli da prikažu svoje mogućnosti.