Мањак инвентивности

Увек је драгоцено враћати се делима Боре Станковића. Тај сјајни приповедач ишао је испред свога времена залазећи у дубине људске душе и тела, гоњен жељом да, попут Чехова, на једноставан, ненаметљив начин, прикаже ништавило људских живота и судбина. А тананост његовог приповедања и атмосфера коју је градио у својим делима, изазов су када је реч о било којој врсти инсценације, па тако и плесној.

Кореограф Лидија Пилипенко добро је препознала велики потенцијал који ова литература носи у себи, па је покушала да приказом и писца и његових ликова, ухваћених у заједничком ковитлацу, добије занимљиву и комплексну сценску целину. Тако се либрето који је ауторка саставила ослања једним делом на сцене из живота Боре Станковића, покушавајући да колико-толико разјасни његову личност, док са друге стране, кроз осам сценских слика, уводи у комад и ликове из његових дела – Софку, Коштану, Ташану...

Представа почиње једноставним приказима Станковићевог дома, ту су његова супруга и ћерке, преовлађују сиви тонови, а писац улази у суморно расположење које ће га пратити све до пред крај комада. Онда се сцена отвара у дубини и кроз дим и црвену светлост помаља се велики сто на коме је балетски ансамбл предвођен Коштаном. Слика сама по себи заводљива и поетична, која много обећава. Али тада следи нешто што до краја остаје главни проблем овога балета, а то је безидејност у самим кореографским целинама. Када дође тренутак да се играчи разиграју у ансамбл или соло деоницама – игра се губи у празном ходу, једноставним, стереотипним кореографским шемама и пренаглашеној глуми. Стандардном неокласичном вокабулару додати су елементи врањанских игара, али Пилипенко није успела да сажимањем та два стила добије неку квалитетну синтезу. И музичка компилација дела Стевана и Василија Мокрањца, Коњовића и Христића, често варира између световних и духовних мелодија, реметећи суштински склад представе.

Софка у интерпретацији Олге Олћан нема простора за маневар – она не успева да прикаже та, у роману сјајно дочарана, бунила тела и духа, маштања, чежње и неостварене снове. Нема месечине, спарине, тескобе... Ташана Бојане Жегарац, лирски нежна, суздржана, технички коректна, такође са мало простора да би се остварио неки јачи утисак. Коштана Иване Козомаре, иако врло експресивна и технички одлично изведена, ипак није успела да дочара тај севдах у покрету, жал за младошћу, лепотом, слободом... Кроз њу се превише експлицитно и екстравертно отеловљује моћ ероса, ту ништа није мистично, тешко, мучно... Јер тај ерос је код Станковића притајен, прети да се излије као ужарена лава, то је борба крви и нагона од којих бега нема, сапетих у раљама традиције и једне затворене, патријархалне средине.

И опет неостварене могућности – на просценијуму је вода по којој пливају латице цвећа, што наговештава атрактивну плесну слику, али тога није било. Сцена свадбе, костимски занимљиво решена, (костимограф Божана Јовановић), нудила је такође много простора. Пилипенко ту вешто убацује групу старијих жена па слика добија на пуноћи, покрети су лагани, ритуални, потом следи жешћи ритам, али опет недостаје оригиналне, квалитетне игре.

У другом делу сцена је обогаћена видео пројекцијом. Али у покушају да све буде сведено, једноставно, модерно, што је сценографски и остварено, (сценографија Борис Максимовић), представа је опет утонула у монотонију. Превише је ту празног хода. Чак и сам лик Боре Станковића у извођењу Константина Костјукова није вишеслојан, његова расположења су мрачна и суморна, док га ликови из његових дела прогоне и осуђују, али заправо он више простора има у глумачком него у телесном изразу. Завршна сцена, васкрсење, у којој је бројни ансамбл у белим костимима, пуна је неког изненадног оптимизма, и такође одузима представи уметничку тежину. Наиме, на видео бимовима се пројектују слике Боре Станковића па читав балет поприма обличје неке пригодне приредбе или прославе.

Нажалост и поред одличне идеје да се на музику домаћих аутора у плесној форми постави дело инспирисано великаном српске литературе, балет „Нечиста крв” није остварио значајан уметнички домет. Требало је увести живо оркестарско извођење, ускладити музичке деонице да би се остварило веће стилско јединство, и обогатити плесне фразе оригиналним и комплексним кореографским решењима. Овако, солисти београдског Балета нису успели да прикажу своје могућности.