Sreća koju je donela sloboda

Posle četiri krvave ratne godine srpska vojska u silovitom naletu oslobađala je u jesen 1918. deo po deo otadžbine. Poraženi okupator  bezglavo se povlačio pred oslobodiocima.

Sa srpskim jedinicama stupao je i Arčibald Rajs, švajcarski profesor, kriminolog, publicista. Došao je u Srbiju 1914. na poziv srpske vlade da istražuje zločine okupatora nad civilnim stanovništvom, da bi tokom ratnih godina upoznao i zavoleo srpski narod, s kojim je ostao do kraja života (1929. umro u Beogradu).

Događaje u oslobodilačkom pohodu srpske vojske ratne jeseni Rajs je pedantno beležio u svom dnevniku. Te zapise je vodio od 8. septembra 1918. kada je u rano jutro krenuo iz Soluna ka severu, oprezno  napredujući kroz rovove i logore pod artiljerijskom vatrom, a završio 8. novembra iste godine u oslobođenom Beogradu. Ovi delovi Rajsovog dnevnika objavljeni su u knjizi „Golgota i vaskrs Srbije”.

Piše on da su 27. oktobra  stigli u Svilajnac koji je okupator tog jutra napustio: „Nemci su hteli da zapale most, ali svilajnačka deca su ugasila požar. Uostalom, Nemci i Austrijanci, po svom običaju, ponašali su se kao  divljaci pri odlasku: oni su pljačkali i zlostavljali stanovništvo! Pokazuju mi opljačkane radnje. Sve je uzeto, a ono što nisu mogli odneti, oštećeno je. Dočekani smo oduševljeno od stanovništva. Oni nam dolaze u susret igrajući i pevajući. Čovek oseća uživanje i svu radost ovih bića što su najzad slobodna”, beleži Švajcarac.

Ali igru, pesmu i zagrljaje, nadohvat slobode, sustižu i leleci. Rajs se tri dana kasnije zatekao u Umčarima, gde je za ovu nesreću čuo: „Pored naše sobe žene oplakuju  vojnika koji je juče poginuo zajedno sa seoskim kmetom, u trenutku kad je ovaj hteo da ga zagrli. Jedan austrijski kuršum ubio je obojicu.”

Iz Beograda se Nemci i Austrijanci povlače pred oslobodiocima, koji su već u Grockoj. Arčibald Rajs ide ka prestonici 1. novembra i o tome zapisuje:

„Beograd je slobodan i divizija će logorovati u prestonici... Ostavljam konja u diviziji i ulazim pešice u Beograd. Ja sam jedan od prvih koji ulazi u prestonicu. Sve stanovništvo je po ulicama. Oduševljenje je ogromno. To je poplava cveća, venaca, peškira koje daju u znak dobrodošlice. A svi peškiri nose datum! Kad su žene imale vremena da to izvezu? Usred varoši na Terazijama gužva! Mladi dobrovoljac služi mi kao gardista i jedva mi krči put. Odlazim u opštinu da pozdravim opštinski odbor. Tu nailazim na srdačan prijem. Šetam se tako do 18 sati i vraćam u diviziju sa dvadesetak peškira, uspomenom na ovaj dan oslobođenja Beograda...”

Sedam dana kasnije u oslobođenu prestonicu stiže princ Aleksandar Karađorđević. Rajs u dnevniku piše da je prinčev automobil stigao u varoš u popodnevnim satima, gde je naslednika prestola govorom dočekao predsednik opštine:

„Princ odgovara jednostavno glasom koji se čuje, ali on je uzbuđen. Zatim pozdravlja sve velikodostojnike. Horovi pevaju himnu i masa viče ‒ Živeo! Sada odlazimo svi pešice u Sabornu crkvu. Princa prate predsednik opštine, članovi opštine i oficiri, ispred njih nekoliko vojnika koji im krče prolaz kroz gomilu. Žene se bacaju na kolena ‒ Živeo! Taj presrdačni doček uzbudljiv je do krajnjih granica.”

„Najzad stižemo do Saborne crkve. Ona je impoznatna, osvetljena električnim sijalicama i ukrašena zelenilom koje je svuda raspoređeno. Na vratima princa dočekuje sveštenstvo koje mu predaje Sveto pismo. Hor peva himnu i ceremonija je kratka. Izlazimo i princ odlazi automobilom u svoj privremeni dvor, Krsmanovićevu kuću. Prolazim tuda i ulazim da vidim da li ga mogu pozdraviti. Topao doček od strane dvorskih oficira. Princ me poziva na večeru. To je moja prva večera u prestonici posle toliko godina iskušenja! Ovoj nezaboravnoj večeri prisustvovali su princ Aleksandar, ministar Ninčić, pukovnik Kalafatović iz Glavnog stana, pukovnik Damjanović, šef policije u Glavnom stanu Tucaković i ja”, zapisao je u svom dnevniku prijatelj srpskog naroda Arčibald Rajs.