Od danas novi feljton u štampanom izdanju „Politike“: „Dnevnik ratnog hirurga“, Dr Miodraga Lazića

Niš – I posle puna dva meseca od iznenadnog odlaska dr Miodraga Lazića, koji je preminuo od virusa korona 14. aprila ove godine, na svakom koraku u Nišu i sa punim poštovanjem govori se o legendarnom ratnom hirurgu, kolegi i prijatelju, drugu iz škole i sa studija, roditelju, suprugu i bratu. Isto onako kako se sa punim pijetetom pričalo o njegovoj dobroti i nezaboravnim podvizima posle tužne aprilske vesti o njegovoj smrti, tako se i danas govori o čoveku koji je za života postao heroj. Reči njegove kćerke Nine Vujošević, takođe lekara, najupečatljivije su.

„Sa nama zajedno tugovali su Srbi širom sveta, delili su bol sa nama ljudi koji su ga poznavali, ali i mnogi koji nisu u Srbiji, Republici Srpskoj. Kao i cela srpska dijaspora. Vreme prolazi, ali i dan-danas ne prestaju da mi stižu mejlovi i poruke preko društvenih mreža iz svih krajeva sveta, što je veliki dokaz koliko je moj otac bio voljen. Zato sam još više ponosna na svog oca, ali i na naš narod što ne zaboravlja svoje heroje. On je bio isti čovek i na poslu i u kafani i sa svojom porodicom”,  priča Nina Vujošević.

Bio je bukvalno posvećen svom poslu i svakom pacijentu, a istovremeno i veoma duhovit, obrazovan i osoba koju su interesovale sve oblasti života, priseća se ćerka poznatog hirurga.

„Sa njim se moglo razgovarati o istoriji, geografiji, o sportu... Kada sam na svet donela kćerkicu Milu, ali i sina Vuka, tata je iz korena promenio život. Mila mu je miljenica sa kojom je, to nije krio, imao velike planove. Razumećete da zato i najviše žalimo što nas je napustio prerano i što neće biti u stanju da ispuni to svoje obećanje”, ispričala je Nina.

Kćerka dr Laze seća se njegovog odlaska na ratište i godina provedenih u humanoj misiji:

„Imala sam nepune tri godine kada je krenuo, a sedam kada se vratio. Nije mi bilo lako da tu sliku čoveka koji samo povremeno dolazi, ali i odlazi, pretvorim u sliku svog oca. Pamtim to vreme po pismima koje smo sa mamom pisali tati, i spremanju stvari koje smo slali na ratište po njegovim instrukcijama bolnicama i ranjenicima. Kod kuće nije pričao o ratu, nikada nije govorio da je bilo kome spasao život. Čuvao je to u sebi i svom dnevniku pisanom između bitaka i operacija. Nije bio materijalista i sećam se da je posle odluke da objavi svoj ratni dnevnik rekao izdavačima da ne želi novac, da mu nije namera da se obogati, rekavši da mu je samo potrebno 300 primeraka koje bi podelio svojim prijateljima – i ništa više. Takav je bio, uvek je samo davao. Sećam se i našeg zajedničkog zimovanja, bila sam peti ili šesti razred osnovne škole kada je poveo brata Peđu, mamu i mene na Jahorinu. Upečatljiv utisak na sve ostavile su srušene kuće, crkve, džamije... Tek tada sam shvatila šta su ti ljudi preživeli i kako je bilo i našem ocu tokom rata, zašto se o njemu još tada pričalo kao o heroju. A kada smo stigli na Jahorinu uverili smo se koliko ga i zbog čega ljudi cene i vole”, ispričala je Nina Vujošević.

Supruga dr Lazića, Ana, u isto vreme bila je ovog proleća inficirana virusom korona i neposredno do pred njegov odlazak zajedno sa dr Lazićem u bolnici. Bila je nedaleko od supruga kada je preminuo. Ana je uspela da dobije bitku protiv korone, nije se mnogo pojavljivala u javnosti, ali su ostale zauvek upamćene njene upečatljive reči kada je dr Miša preminuo:

„Moram da izdržim zbog njega, zbog naše dece… On bi to tražio od mene”, kazala je Ana.

Sestra legendarnog hirurga, dr Ljiljana Lazić je neutešna:

„Još uvek ne verujemo, još ne možemo da se pomirimo sa bolnom istinom da našeg Miše više nema. Svi smo u porodici od nekog čudnog, ali istog materijala, posedujemo taj porodični gen koji nas vodi da budemo uspravni u svemu, da izdržimo i najteže. Ali, kako je u duši nama, njegovim najbližim, to se nikada neće shvatiti. Tugujemo, ali i ponosni na doktora Miodraga Lazića, ali i beskrajno tužni jer više nema mog brata Miše”, rekla nam je dr Ljiljana Lazić.

A Ljiljanin sin kaže:

„Mi smo imali veliku, izuzetnu privilegiju da provodimo vreme sa njim, da se družimo, da razgovaramo. Obožavao je našu decu, a kako i na koji način najbolje govori činjenica da su i naš i Ninin stan prepuni njegovih poklona. Mnogo nam nedostaje, ali imamo i veliku utehu da je otišao u legendu, kao retko ko, na vrhuncu karijere, da je umro kao heroj. I verujemo da nas gleda negde s neba i da i dalje brine o svima nama”, kaže Lazin sestrić Čeda.

Zabeležili smo i reči kuma dr Laze, nekadašnjeg pripadnika Ilidžanske brigade Vasa Jeremića:

„Klinički sam bio mrtav, srce moje je prestalo da kuca... Pričali su mi kasnije da doktor Lazić nije mogao to da prihvati. Masirao mi je srce, polomio grudnu kost i nekoliko rebara, potom me razrezao naživo, golom rukom masirao mi je srce sve dok nije proradilo. Spasao mi je život. Siguran sam da bih još pre 26 godina bio mrtav da dr Laza nije bio tako nesebičan i mimo svih medicinskih pravila vratio me u život. Nikada ga neću zaboraviti”, rekao je Vaso.

Šta reći na kraju? I da li će i to rečeno biti dovoljno, jer nije nimalo lako, niti prosto kada se govori (i piše) o prijatelju i velikom čoveku?

U legendu je dr Miodrag Lazić otišao jer je bio pravi i nenametljivi borac i heroj. Srbi sa leve obale Drine znali su to da cene, jer su na svojoj koži osetili sve strahote rata. On je u svom ratnom dnevniku, koji je pretočen u dokumentarni film Radio-televizije Republike Srpske, opisao borbe za proboj posavskog koridora, nazvanog „Put života”, u junu 1992. godine, čime je omogućeno snabdevanje Banjaluke i zapadnog dela Republike Srpske hranom i lekovima.

Opisao je i borbu za spasavanje života ranjenih civila i vojnika na sarajevskom ratištu, gde je kao ratni hirurg radio pune četiri i po godine. U bolnici koju je sam stvorio njegovi pacijenti bili su mladi borci ranjenici, nedužni civili, stradala nevina deca, ali i neprijateljski vojnici kojima je jednako predano posvećivao svoju pažnju i nesebično ih spasavao smrti pružajući im neophodnu pomoć. Stekao je nebrojeno mnogo prijatelja u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, njegovoj Republici Srpskoj...

Primarijus dr Miodrag Lazić u Nišu je bio direktor Urgentnog centra niškog Kliničkog centra, savremene bolnice za hitno zbrinjavanje pacijenata za kakvu se godinama svojski zalagao. Na samom početku epidemije virusa korona nije se predao. Iako mu je sugerisano da bar malo odmori, do kraja, do poslednjeg časa ostao je veran svom pozivu, spasavanju ljudskih života, sve dok i sam nije oboleo.

Dr Miodrag Miša Lazić, doktor Laza ili najprostije Miša ili Laza, sahranjen je po sopstvenoj želji uz zvuke kompozicije „Marš na Drinu”, iza sebe je ostavio podvige, herojstvo, patriotizam za udžbenike, neponovljivo i veliko junačko delo. Njegovo ime uvek će se pominjati uz najviše poštovanje. Jer, on se ratnim podvizima nikada nije hvalio. Bile su mu dovoljne ikone koje stoje u njegovom domu, dobijene na poklon od onih čije živote je spasao u ratnim bolnicama na frontovima, svuda gde je kao dobrovoljac bio.

I, ponoviću deo jednog ranije napisanog teksta o njemu, o heroju. Verovao je dr Laza da će njegov dnevnik biti i dragoceno iskustvo iz prve ruke i iz srca rata, ali i najsnažniji protest protiv bezumlja tog istog i svih drugih ratova. Mnogo je puta bio usred ratnih okršaja, u opasnosti da izgubi život. Kada je po njega, dok je boravio na jednom od ratišta, poslat avion da se vrati u Srbiju, odbio je. Samo je rekao: „Šta je bolje – jeftina sveća ili uzvišena borba.”