Smrt starijeg vodnika Palkovića

U toku ove pandemije objavljena je vest da joj je podlegao i stariji vodnik Nenad Bašić Palković (46), profesionalno angažovan u kasarni „Aerodrom” u Somboru. Kovid je dobio pomažući našim državljanima koji su se vraćali iz inostranstva. Ali stariji vodnik Palković nije tako požrtvovano radio samo u miru. On je učestovao u svim ratovima devedestih i za to je od srpske države pet puta odlikovan.

To je prilika da se podsetimo da je u „Omerpaši Latasu” Andrić kazao „Vojska sjedinjuje u sebi sve žive snage zemlje, traži borbu i ruši sve pred sobom, koga udari ne žali, a sama se brani kako god ume i koliko god može, a kad ipak primi udarac... ona ga podnosi stoički”. Svaka vojska, pa i srpska, uvek je ležala, leži i ležaće na podoficirama. Jedan od njih je bio stariji vodnik Palković i kao on je, u principu, većina podoficira. Oni vojnike uče osnovnim borbenim veštinama, kako da se bore, brane otadžbinu i nepokolebljivo gone neprijatelja sa granica. I kako da čuvaju svoj i živote svojih bližnjih, pa i živote neprijatelja, koliko god je to moguće. Autor ovih redova to dobro zna, jer je dete podoficira, a i sam sam bio podoficir, posle škole rezervnih oficira u Bileći na stažiranju u kasarni Neđarići u Sarajevu. S ponosom se sećam prvih žutih činova, dokaza da smo pitomaci vodnici. Žutih oznaka koje su, zajedno s ukrštenim mačevima, i vojsci i građanstvu govorile da smo podoficiri. Komandiri vodova, koji su dobili najteži zadatak – da mlade vojnike obučavaju kako se staje u stroj, kako se puca, napada, brani položaj i sve što uz vojsku ide. I više od svega toga – kako se bezrezervno voli otadžbina za koju bez razmišljanja treba dati i život. Ako nijedan drugi izbor ne postoji.

Da nije bio vrhunski profesionalac, stariji vodnik Palković ne bi zaradio pet ratnih odlikovanja. Ni on ni mnogi drugi podoficiri nisu oklevali. Od prvog dana rata bili su na borbenim položajima. I tako u svim ratovima. Oni su vodili vojsku na Kumanovu, Bitolju, Ceru, Kolubari... Oni su odbranili Košare i zaustavili prodor mudžahedina na Paštriku i uvek bili junaci bez mane i straha.

Prvi srpski pilot u istoriji ratovanja, pao na oltar otadžbine, bio je narednik Mihajlo Petrović. Bio je pilot s letačkom dozvolom broj 1. I nije mu bilo teško da život da za otadžbinu pomažući bratskoj srpskoj vojsci pod komandom kralja Nikole Petrovića kod Skadra. Poginuo je u rejonu sela Barbaluši. Šta je njegova smrt značila za bratstvo dveju srpskih armija najbolje se vidi iz podataka da je posle rata sahranjen na Njegoševom Cetinju 1913, uz najviše vojne počasti srpske vojske kralja Nikole. Dvadesetak godina kasnije, 1931, na zahtev porodice, njegovi posmrtni ostaci preneti su na Novo groblje, gde i danas počiva. Tom srpskom podoficiru u čast, niški vojni aerodrom nosi ime „Narednik-pilot Mihajlo Petrović”.

Brojni bezimeni podoficiri načinili su ovu i ovakvu Srbiju. Zajedno s običnim vojnicima, oficirima i generalima izgradili su i čuvaju temelje države. Nisam nigde pročitao informaciju da je srpska vojska starija od srpske države. A to je matematički tačno. Srpska vojska je rodila Srbiju. Kad je izbio Prvi srpski ustanak Srbija nije postojala, ali su se ustanici pretvorili u vojnike i stvorili srpsku vojsku bez države Srbije. Ta vojska je krenula na okupatore janičare. Mudžahedine islamsko-osmanskog sultanata i halifata, koji je u ropstvu od 1459. godine držao srpski narod, samo zato što je hrišćanski i zato što nije hteo da dobrovoljno da prednost islamu nad hrišćanstvom.

Kad god pogledamo stroj vojnika, na njegovom čelu su podoficiri. Vojnički najbolje izgrađeni, stameni i spremni da izvrše svaki zadatak kao narednik-pilot Mihajlo Petrović i stariji vodnik Nenad Bašić Palković. Svi koji su ga ovih dana spominjali kažu da je neustrašivo izvršavao svaki borbeni zadatak. Da se prilikom borbenih dejstava uvek nalazio u prvim redovima i svojim vojnicima davao primer.

O tome svedoče njegovi potčinjeni, a kad potčinjeni svedoče u superlativima o pretpostavljenom to znači da je još bolji nego što oni kažu. Jedan od njih je na društvenim mrežama objavio: „U pitanju je čovek koji me propisno driblao na karauli, najpošteniji i najispravniji vojnik kojeg sam imao čast da upoznam u svom životu”. Drugi dodaje: „Čovek je za vreme bombardovanja predvodio primerom, nije stajao iza nekog stola u bunkeru i slao druge da ginu. Takvi ljudi nam trebaju, takve ljude ne smemo izgubiti.”

Šta više treba da bi neko dobio Orden narodnog heroja ili Karađorđeve zvezde sa mačevima.

Profesor univerziteta, osnivač naučne discipline politikologija religije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista