Bura u čaši vode

Još jedna bura u čaši vode ili još jedna kap u čaši za koju se, u zavisnosti od političke pozicije, može reći da je polupuna, odnosno poluprazna. Ovom vodenom metaforom mogla bi se opisati poslednja u nizu inicijativa koje su imale cilj da uzdrmaju vlast Aleksandra Vučića.

Reč je o nedavnoj inicijativi za smenu Kriznog štaba, koju je pokrenula grupa lekara, a pridružili su se delovi akademske zajednice, neki advokati, nastavnici i jedan broj nevladinih organizacija. Bez mnogo dileme može se reći da je reč o građanskoj inicijativi koja je imala cilj da uzdrma poverenje javnosti u sposobnost države i onih koji vode državu i upravljaju epidemijskom krizom. S obzirom na to da je reč o životno važnom problemu koji tišti većinu građana, alternativni glas lekara imao je potencijal da probudi primarne emocije kod ljudi kao što su strah i bes i na taj način proširi paniku u javnosti.

Naruku ovoj inicijativi išle su dve činjenice. Pre svega, reč je o objektivnoj okolnosti da se o ovom virusu i posledicama koje ostavlja veoma malo zna i da je bilo mnogo lutanja i u Svetskoj zdravstevnoj organizaciji, kao i među vodećim stručnjacima u najrazvijenijim zemljama, pa su se u tom smislu i iz našeg Kriznog štaba često mogle čuti disonantne i protivrečne tvrdnje, koje se u susretu s nepoznatim očigledno nisu mogle izbeći. Drugo, ali u vezi s prethodnim, čini se da Krizni štab nije vodio dovoljno računa o svim aspektima odnosa s javnošću u kriznoj situaciji, a to je podjednako važno kao i stučnost u medicinskom pogledu.

S druge strane, nametnulo se nekoliko pitanja u vezi s ovom inicijativom. Prvo, da li je reč o samonikloj građanskoj inicijativi ili osmišljenoj političkoj akciji iza koje stoje opozicione političke stranke i lideri? Umesto raznovrsnih spekulacija, najjednostavnije bi bilo ispitati i ustanoviti koliko je lica među pokretačima ove inicijative, kao i među onima koji su je prvi podržali, bilo u strukturama prethodne vlasti ili s njom interesno povezano, odnosno koliko ih je angažovano u različitim političkim i građanskim pokretima. Istina, izvesnu sumnju u politički karakter ovog pokreta mogle su probuditi izjave pojedinih opozicionih političara iznete još početkom pandemije da će za Vučića ova pandemija biti ono što je za Miloševića bilo bombardovanje.

Drugo pitanje je šta je tačno cilj ove inicijative. Kako su preneli mediji, formalni zahtev je „smena Kriznog štaba i dovođenje ljudi sa dokazanim stručnim i moralnim kvalitetima”. Nejasno je, međutim, ko od članova potojećeg Kriznog štaba ne zadovoljava ove kriterijume. Da li se generalizacija odnosi na većinu ili pojedince, odnosno u čemu se sastoji nestručnost ili moralni deficit članova Kriznog štaba? Nejasno je, takođe, ko bi činio alternativni krizni štab, a posebno je nejasno koji su to predlozi mera s kojima bi taj „novi” krizni štab nastupio. U javnosti su se mogle čuti sporadične izjave pojedinaca o nekima od navedenih pitanja, ali u samoj inicijativi oni nisu pomenuti. Inicijativa, dakle, nije istakla proaktivne ciljeve, već je isključvo postavila reaktivne zahteve za koje je bilo jasno da ne mogu biti realizovani, pa i to svedoči da je osnovni cilj inicijative bio podrivanje poverenja javnosti u sposobnost države i zdravstvenog sistema da se nose s krizom.

Ukazivanje na različite probleme i isticanje pojedinačnih slučajeva koji idu u prilog tvrdnji da situacije nije normalna, bez obzira na to da li je bilo reči o lažnim vestima ili stvarnim događajima i propustima, pokazalo se kao dosta površna strategija u animiranju javnosti. Krizni štab je upravo i formiran zato što situacija nije normalna i sa ciljem da se ublaže efekti krize i spase, pre svega, zdravstveni sistem, kako ne bi došlo do njegovog sloma i zdravstvene katastrofe, a ne da rešava svaki pojedinačni slučaj. Ako se želela ozbiljnija kritika, onda se moralo dokazati da dosadašnje mere nisu dale očekivane rezultate, a ne da situacija nije normalna, što svi znamo.

Najzad, postavlja se pitanje kakav je socijalni karakter ove incijative i njoj sličnih inicijativa. Da li je ona prvenstveno deo novih „postmodernih” društvenih pokreta „revolta i nade” poniženih i uvređenih, kakvi se poslednjih desetak godina dešavaju svuda po svetu nezavisno od političkog i ekonomskog konteksta? Ili je više reč o, već toliko puta viđenim, „dinastičkim” borbama potpomognutim uticajem stranih ambasada i obaveštajnih službi s ciljem političkog prevarata i deobe političkog i ekonomskog plena za njegove prvake? Ili je posredi jedna od borbi u klasnom, ili bolje rečeno staleškom ratu u kojem „avangarda” belih okovratnika, nezadovoljna svojim uticajem u političkom i javnom životu, traži zaštitu svojih stečenih prava i povratak „starih pravica”?

Reaktivno postavljeni ciljevi, neodređeno definisan neprijatelj, neartikulisana vizija poželjnog ishoda i promenljivi metodi borbe svedoče da je posredi nepostojan amalgam svega navedenog. Za sada je samo izvesno da će se te borbe nastaviti. Dosadašnji rezultat vidljiv je u sastavu upravo konstituisanog parlamenta.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista