Malo sreće, malo tuge

U naletu tenisa, fudbala i stalnoj političkoj tenziji, sa malog ekrana su se povukle stare i nove TV serije. Kad se sve sabere (i oduzme) najviše aplauza pobrala je ruralna saga Radoša Bajića „Selo gori a baba se češlja”, sa 24 epizode i najavom da se pišu i pripremaju nastavci.
Autor i reditelj je u nedavnoj, poslednjoj epizodi ove sezone nagovestio ko bi mogao da bude glavni junak u budućim nastavcima, predajući štafetu uzbuđenja, sa scenom svadbe, sinu Draganu koga igra Nenad Okanović. To je onaj, ako se sećate, što glumi zubima, što ima nedefinisani izraz na licu, pa se ne zna da li će da kaže nešto pametno ili će da „zakuca” neku glupost. Zašto se publici dopao baš on? Valjda zato što svako u kući ima po jednog „sina Dragana”, muškog ili ženskog.

Padajući povremeno u pastoralu, a povremeno izvlačeći oštre tonove o izumiranju i zaostajanju seoskih sredina, „Selo gori a baba se češlja” je velika posveta Moravi, reci koja ima značajno mesto u srpskoj mitologiji, tradiciji, istoriji, kulturi, posveta ljudima neraskidivo vezanim za njene vodoplavne tokove. I to je izvuklo seriju u kojoj se govori zaboravljenim, potisnutim dijalektom korišćenim oko Rekovca, fiziološke potrebe obavljaju u prirodi, voze luksuzni automobili, a događaji se prepliću po nepisanom zakonu bitisanja: malo sreće, malo tuge, a u međuvremenu, poneka slava i intriga za zasmejavanje. Koliko je to daleko od serije „Seks i grad” ili od filma o Indijana Džonsu...

Kad mu je konačno pružena šansa Radoš Bajić je znao koliko je važno da, nasuprot naturščicima, postavi zrelu glumačku ekipu, kako da prevaziđe padove u priči i dramaturške slabosti. Za sebe je sačuvao pravo na sentimentalnost i poetiku, malu seosku filozofiju i univerzalne poruke utehe kojima se priklanjamo pred neminovnostima. Uglavnom ga nije prevario instinkt gde da se zaustavi, koje linije da vodi dalje i koliko je neophodno da njegova serija bude različita od svega prethodnog što se razvlači i forsira na televiziji, posebno na javnom servisu. I pozlatilo mu se kroz gledanost. Pošto je to preraslo u respektabilni projekat, ostaje da razreši i neminovnu (samo)pitalicu da li porodična manufaktura, iz koje je proistekao, može da savlada narasle zahteve koje je donela popularnost serije.

Porcija mudrosti – Maja Divac iz produkcijske kuće „Mreža” uvodi nas svaki dan u Evropu emisijom „Eunet” na Prvom programu RTS-a u kasnim popodnevnim satima. To su tematski opredeljeni, kratki prilozi sa dosta statistike i poduke šta i kako uraditi da bi se prekoračio prag za bolji život.

Zapravo, nije baš pouzdano uverenje koliko su korisne ove emisije jer su monotone, uvek u istom podučavajućem ritmu. Maja Divac je ozbiljna, umerena novinarka, ali ni izgledom i govorom ne poseduje onu meru TV atraktivnosti neophodnu da bi ono što želi da poruči vezalo pažnju gledalaca. Pristup se godinama ne menja, a oprema je prilično skromna, što, takođe, ne doprinosi privlačnosti ponuđenog, do te mere da ih neki doživljaju kao pasaže koje treba preskočiti. Sve u svemu, vreme je da se „Eunet” osavremeni, tehnološki unapredi i učini emisijom pravog, evropskog stila, a manje socrealističkom porcijom mudrosti.

Antonio je umoran – Još jedan doprinos kolekciji stupidnih reklama. Izvesni mrzovoljni Antonio pred televizorom jauče kako je umoran i neupotrebljiv sve do trenutka kada mu se na vidiku, umesto zanosne partnerke, ukaže ledeni čaj određene marke, koji, naravno, vraća snagu i volju za seksom.

Mala, antialkoholičarska promena, jer dok traje Evropsko prvenstvo u fudbalu na reklamnom prestolu je pivo. Peni se, sliva, ispija u velikim gutljajima, muškarci znaju zašto. Kad ne penuša pivo, pene deterdženti u najnovijem spektru omamljujućih mirisa jorgovana i đurđevka, to najbolje znaju žene. Deci su namenjene grickalice, čokolade i sladoled, eventualno mleko. Sve želje mogu se ispuniti na kredit koje reklamiraju banke. I tu se krug zatvara, namirene su sve ciljne grupe, samo ostaje tupi osećaj o beskrajnom ponavljanju i dokonosti. Reklamni blokovi su najsuroviji podsetnici kako se i na koga troši slobodno vreme, kome se poklanjaju časovi predaha i koliko nezaslužene naklonosti dobija televizija.