Četiri ministra i 88 patuljaka

Kad je nedavno dogovorena postizborna parlamentarna većina u Makedoniji, pa se kao deo dogovora ukazala i informacija da će njihov novi ministar spoljnih poslova biti etnički Albanac, u srpskoj „patriotskoj” javnosti i parajavnosti odmah je krenula da se širi dosetka kako su, eto, u tri od šest zapadnobalkanskih država ministri spoljnih poslova Albanci. Tačno, ali nije bitno, rekao bi Zoran Đinđić. Fokus na etničku pripadnost vodi ka greškama, čak i u aktuelnim „etničkim vremenima”.

Ako bude sreće, mogli bi Albanci da „zabodu” i četvrtog ministra spoljnih poslova na zapadnom Balkanu. Ako bude sreće, novi ministar spoljnih poslova Crne Gore mogao bi da postane etnički Albanac – Dritan Abazović.

Za tri dana, u Crnoj Gori su na programu parlamentarni izbori, o kojima se odavno govori kao o istorijskim. Đukanovićev DPS već mesecima najavljuje da su oni jedini branik crnogorskog identiteta i nezavisnosti, te da njihov eventualni poraz na izborima istovremeno znači i pobedu velikosrpskog nacionalizma i klerofašizma SPC i Putinovog totalitarizma. Zbog toga je uoči izbora mobilisana dosad neviđena propagandna mašinerija, čiji simbol može biti onaj famozni „Apel 88”, ispisan pre nekoliko meseci u odbranu Mila Đukanovića, čiju suštinu ovih dana najviše nagrađivani savremeni crnogorski književnik Milorad Popović ovako formuliše: „Naša politička elita nije dovoljno intelektualno zrela da dubinski shvati fatalističku opsednutost velikosrpskih nacionalista Crnom Gorom.”

Na tom tragu, kao i na svim dosadašnjim izborima otkad je Crna Gora nezavisna država, DPS primarno igra na plašenje nepravoslavnog stanovništva Crne Gore idejom da mu sa eventualnim padom Đukanovićevog režima sledi pakao, kao i na sugestiju etničkim Crnogorcima da će bez DPS-a doći da takvog utapanja u „srpski svet” u poređenju s kojim će i Podgorička skupština izgledati tek kao generalna proba. Paradoksalno je zapravo da niko ne bi trebalo toliko da navija za pad DPS-a kao istinski crnogorski rodoljubi. Jedina Đukanovićeva vizija nezavisne Crne Gore je antisrpska Crna Gora, a jedini način na koji Crna Gora može dugoročno i stvarno biti nezavisna jeste da ne bude antisrpska.

Glavne opozicione stranke – čije glasačko telo većinom čini stanovništvo koje za svoj maternji jezik smatra srpski, te se, ako su vernici, smatraju vernicima SPC-a, bilo da se etnički osećaju kao Srbi, bilo kao Crnogorci – obično su uoči izbora pravile grešku upuštajući se u besmisleno i radikalno folklorno srbovanje, kojim su mobilisale biračko telo DPS-a, kao i Bošnjake, Albance i Hrvate, više nego što bi ih sam Đukanović ikad mogao mobilisati. Ovog puta je ta greška uglavnom, mada ne u potpunosti, izbegnuta. Takođe, korisno je što su se promašeni opozicioni lideri, rođeni gubitnici, povukli u pozadinu. Prema prognozama, DPS sa svojim tradicionalnim partnerima osvaja otprilike broj glasova koji u zbiru osvajaju dve opozicione koalicije „Za budućnost Crne Gore” i „Mir je naša nacija”.

U tom kontekstu, postoji velika verovatnoća da ulogu jezička na vagi može imati koalicija „Crno na bijelo” koju predvodi Dritan Abazović, predsednik Građanskog pokreta URA. Abazović je neobično zanimljiva politička figura. Mlad čovek, rođen 1985. godine, mada etnički Albanac, što će reći pripadnik etničke skupine koje u Crnoj Gori po poslednjem popisu stanovništva ima manje od pet posto, nije krenuo utabanim stopama manjinske politike, nego predvodi političku opciju koja se bori za glasove svih građana Crne Gore. Takva pozicija nema pravog presedana na prostorima nekadašnje Jugoslavije, osim donekle Rasima Ljajića.

Abazović je žestok protivnik Đukanovićevog režima, pa nije ni čudo da ga pomenuti Popović cinično naziva „poštenim Albancem” i „štetočinskom efemernom figurom”, a takođe je i meta raznih likova sa spiska 88 apelaša koji ga lažno optužuju za nejasan odnos prema ratnim zločinima iz devedesetih, što je naročito cinično imamo li u vidu da je on u to vreme bio pretpubertetsko dete, dok je „mirotvorac” Đukanović u stvarnosti bio jedan od gospodara rata.

Ne sumnjam da će za tu ekipu i ovakav tekst u „Politici” biti argument koji će koristiti protiv Abazovića. Međutim, i takvoj propagandi je vreme prošlo. I da dignu Miloševića iz požarevačkog groba, pa da ovaj pred kamerama izjavi kako je Dritan Abazović novi Sejdo Bajramović, nikog ko misli svojom glavom Milovi „apelaši” neće pokolebati. Uostalom, prosečna dob ljudi sa tog spiska po automatizmu vodi u starosnu penziju. Dritan Abazović je političar nove balkanske generacije, koja u većini zapadnobalkanskih zemalja tek treba sigurnim korakom da izađe na scenu. S tom generacijom može i treba da započne nova politika.

Pisac i novinar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista