Jasenovac nikada nije bio tabu tema

Knjiga hrvatskog istoričara, diplomate i profesora Ive Goldštajna „Jasenovac”, u izdanju novosadske „Akademske knjige”, u poslednje vreme imala je priličan odjek u našoj javnosti. Ovo delo nadgradnja je više od 20 godina autorovog bavljenja ovom temom, kao i knjiga koje je napisao u koautorstvu sa ocem Slavkom Goldštajnom „Holokaust u Zagrebu” i „Jasenovac i Blajburg nisu isto”. Logorski kompleks predstavlja u njegovoj celovitosti, govori o mehanizmima zločina i kriterijumima po kojima je genocid vršen nad muškarcima, ženama i decom, o načinima ubijanja i logorskoj svakodnevici, o broju zatočenika i žrtava, o tome ko su bili izvršitelji ubistava i koji su bili njihovi motivi... Prema rečima logoraša Đorđa Miliše, Jasenovac je bio pakao zbog toga što nema bola, muke i patnje, koje u njemu nije iskusio čovek...

Nedavno smo vaše ime videli među onima koji podržavaju tvrdnje Dubravke Stojanović o tome da je atentat na Antu Pavelića „krvna osveta”, a od Nikole Samardžića čulo se da je „genocid u Jasenovcu odgovor na vladavinu Karađorđevića”. O čemu je tu reč?

Peticiju sam potpisao ne zbog toga što će neko imenovati neku beogradsku ulicu ovako ili onako, jer je to ponajpre stvar unutarnje beogradske, srpske politike, nego zbog načina obračunavanja s mojim kolegama i dragim prijateljima. Bilo je u tim napadima teških reči i otvorenih laži. Naime, njih dvoje nigde nisu rekli da genocida nije bilo! Kazali su da se ne sme davati ime ulice čoveku koji uzima pravdu u svoje ruke, pa čak i kad je meta ratni zločinac.

Ko je, kako i zašto u Jasenovcu bio žrtva?

Srbi, Romi i Jevreji bili su ubijani svi, bez razlike – po genocidnom planu, zbog svoje rase, nacionalne ili verske pripadnosti. Hrvati, Muslimani, Bošnjaci i svi ostali stradali su kao protivnici ili nepodobnici po kriterijumima ustaškog režima. O tom genocidu dobro svedoči broj ubijenih Roma – po danas važećem popisu žrtava usmrćeno je 5.688 romskih muškaraca, 4.877 žena i 5.608 dece uzrasta do 14 godina. Ti odnosi su kad je reč o broju ubijenih Srba i Jevreja samo u detaljima drugačiji.

U Srbiji vam najpre zameraju procenu broja jasenovačkih žrtava. Posle rata utvrđen je oko 700.000 ubijenih u Jasenovcu, a bilo je reči i o više od milion žrtava. Kažete da broj stradalih nikada neće biti konačan. Na koji način ste došli do procene od 100.000 žrtava, od kojih je više od polovine Srba?

Broj od 700.000 žrtava u Jasenovcu ušao je na nepoznat način u jugoslovenski javni prostor posle rata i ostao kao takav. Savezni zavod za statistiku je 1964. godine napravio „Spisak žrtava rata 1941–1945 – Ustaški logor Jasenovac” u kojem je, na temelju terenskih istraživanja, sakupljeno 59.188 imena žrtava, ali taj dokument nije objavljen. Poslednjih decenija on se upotpunjava u Beogradu i Jasenovcu, gde su došli do sličnih podataka – 83.000 – 85.000 poimence popisanih. To bi trebalo uvećati za nekih 10 do 20 odsto i onda bismo se verovatno približili konačnom broju stradalih. Demografske analize i poređenje popisa stanovništva Jugoslavije iz 1931. i 1948. potvrđuju ove podatke. Mogao bih o tome puno pričati, poglavlje u knjizi posvećeno broju žrtava je dugo i detaljno, ali je to samo jedno od 64 poglavlja. Uostalom, mnogo je više Srba u genocidu u NDH stradalo na drugim mestima, a ne u Jasenovcu. Na kraju, slične podatke žrtava u Jasenovcu kao i ja navode i neki srpski istraživači, ali se njihov glas u srpskoj javnosti ne čuje ili se ne želi čuti.

Šta vam zameraju u Hrvatskoj kada je o ovoj temi reč?

Svašta. Kao prvo, da insistiram da se o Jasenovcu govori prvenstveno kao o logoru smrti. Iz te generalne zamerke proizlazile su i druge. Revizionisti i ustašonostalgičari nariču nad svojom tobože jadnom sudbinom, tvrde da sa „istinom” nemaju pristup medijima. Jedan uticajni učesnik te rasprave je 2015. godine čak sve to nazvao „goldštajnizacijom” Jasenovca. To se tada više odnosilo na mog pokojnog oca Slavka, tek delom i na mene.

Koliko je štete pravdi načinjeno razmenom nekih ustaških zločinaca i partizana, o čemu takođe pišete?

Tu je šteta relativan pojam, jer su mnogi s partizanske strane tako ostali u životu, i u tom smislu korist je mnogo veća. Uostalom, razmena zarobljenika je uobičajena praksa u svim ratovima.

Kao jedan od najboljih izvora navodite četvoroknjižje Antuna Miletića. Na koje podatke se još oslanjate tokom svog dvadesetogodišnjeg proučavanja Jasenovca?

U istraživanju i pisanju o Jasenovcu koristio sam mnoge izvore različite provenijencije – novine, memoare, sećanja, razne arhivske fondove i objavljene zbirke dokumenata, razgovarao sam s većim brojem svedoka, potom sam preuzimao podatke iz već objavljenih knjiga i članaka. Taj popis odštampan sitnim slovima zauzima 25 stranica knjige.

Da li je Jasenovac, kao jugoslovenska tabu tema srpski mit, da li je istina o njemu bila potiskivana u Jugoslaviji ili je korišćena za veličanje NOB-a?

Jasenovac nikad nije bio tabu tema, jer je bivši direktor jasenovačkog spomen-područja Jovan Mirković 2000. godine izbrojao da je o ovom logoru objavljeno 1.106 knjiga, 1.482 memoarska zapisa i studijska članka, 108 zbirki dokumenata. Druga je stvar što su Tito i saradnici više voleli da govore o ratnim i mirnodopskim pobedama nego da se vraćaju na traumatične događaje. To se u osamdesetima, i kasnije, vratilo kao bumerang.

Na koji način je Jasenovac korišćen u dnevnopolitičke svrhe posle raspada Jugoslavije, na srpskoj i hrvatskoj strani?

Neodgovorno preuveličanim podacima žrtava nastojalo se dokazati da je Jasenovac bio golema fabrika smrti za Srbe, Jevreje i Rome, koja se po svojim razmerama pretvara u optužnicu protiv jednog celog naroda koji se optužuje za genocidnost. S druge strane, zataškavanjima i prećutkivanjima sugeriše se slika Jasenovca uglavnom kao radnog logora i pravno zasnovane ustanove za internaciju dokazanih protivnika režima, čime se direktno rehabilituje genocidna politika ustaške NDH. Istaknuti novinar Viktor Ivančić tvrdi da je reč o „šugavom hrvatskom revizionizmu i srpskoj žrtvoslovnoj pornografiji”.

Pored ostalih knjiga, koje od Jasenovca prave isključivo radni logor, delo nekadašnjeg hrvatskog predsednika Tuđmana navodite kao revizionističko. Šta je suština revizionizma i na koji način se naučnim metodama istoričari bore sa tim?

Termin revizionizam i revizionisti može se različito definisati, ali ja zovem revizionistima one koji ne samo da na neprihvatljiv način menjaju tumačenja činjenica, nego im izvrću smisao ili ih direktno osporavaju. Iz toga proizlazi da je revizionizam prekrajanje prošlosti koja se zasniva na manje ili više otvorenim namerama da se opravdaju neki uži nacionalni ili politički interesi ili ciljevi. I u Srbiji ima revizionista. Svi koji četništvo smatraju oslobodilačkim pokretom prema mom mišljenju su revizionisti.

Šta znači Jasenovac danas?

Danas je polje političke propagande, s raznih strana. A trebalo bi da bude mesto sećanja. Jasenovac treba gledati kao segment u nizu stradanja na ovim prostorima 1941, 1945, 1991, 1995. godine. Danas u našim zemljama imamo kulture sećanja koje se sukobljavaju i stvaraju novu mržnju. Političke elite u regionu morale bi da se angažuju u tome da se uspostavljaju kulture sećanja koje mogu biti i različite, ali da doprinose smirivanju tenzija i pomirenju. Bila bi to velika stvar.