Jes’ okej, ali nije u redu

U mojoj seoskoj svesci zapisi. Dan letnji, magle jesenje. Opominje nebo, poremetilo se u Prirodi, pobunilo u zemlji. Moja letnja adresa sve studnija. Nevidljiva korona svuda ostavlja vidljive tragove. I sve dublje bore. Završi se i berba malina u tišini i nikad težoj godini. Utihnu priča o ceni, jer sada je dobra kad malina nema. „Zbog slabih cena ranijih godina smanjene su površine za trećinu”.

Šta god da bude, dobro biti neće.

„Vlasnici hladnjača uvoze maline iz BiH, mešaju ih s malinama iz Srbije i izvoze kao domaći proizvod. Proizvođači neće moći da ostvare zaradu jer su vremenske neprilike uništile deo roda, pa su prinosi slabi i jedva će moći da pokriju troškove”, piše u „Politici” 29. jula. Znam i sam, jer godinama gajim maline – kol’ko da bednu penziju, koja se samo tako zove, dopunim. Honorara za pisanje odavno nema. „Za umetnost nikada ništa nije bilo ni lepo ni sjajno”, kaza Dušan Kovačević („V. novosti”, 17. jul).

U romanu Vladimira Kirde Bolhorvesa „Na vidiku zgarišta” izreka Sola Beloua: „Ako ste se opredelili za književnost, samim tim ste se opredelili za mogućnost da umrete od gladi”. Pročitah ovaj obiman roman koji je na spisku za Ninovu nagradu, koju neće dobiti, ali piscu ostaje nada Nobelova.

Iako nema vajde od pisanja, pisaca je sve više. I ponovo Kirda sa zapisom: „Uprošćeno i brutalno rečeno, pisaca danas ima kô g...na, a čitalaca ni za lek”. Ova realnost kao da pogoduje bekstvu u pisanje. Korona je pritisla strahom i podstakla druge brige.

U moja razmišljanja uklopi se i rečenica iz pisma D. Nenadića: „Rođendani služe čoveku da se suoči po ko zna koji put sa svim onim što je u svom pečalnom životu proživeo, sa svim svojim modricama i ožiljcima i tek s ponekim blaženim trenom. Niko, ama baš niko u tom bilansu, ako je dobar knjigovođa svoga života, ne može da načini pozitivan bilans, što rekao Meša u svom ’Dervišu’, svaki čovek je na gubitku…”

Da li je trebalo da nam i ova pošast zagorča starost? O tome u pismu književnika Svetolika Stankovića: „Poštovani brate, po peru i stradaniju, Miroslave. Preturili smo preko ovih sedih glava mnogo, rekao bih previše. Ko nam i zašto dodatno zagorčava ove restlove od života, ne znam. Ne verujem da to čini Bog, jer, kažu, Bog je ljubav. Pored toga, ima On i važnija posla u Kosmosu od ludih dvonožaca koji sebe, sasvim neopravdano i bez razloga, nazivaju homo sapijensom. Daleko smo od toga, po svemu sudeći. Ipak je ovu pošast stvorio i svetom prosuo ludi dvonožac, ta najopasnija zver koja gmiže planetom Zemljom. Tačnije, stotinak najmoćnijih i najbogatijih uređuju svet po svojem nahođenju. Mrtvi i postradali, unesrećeni i ožalošćeni, ne zanimaju ih, sve je to samo kolateralna šteta. Ne znam kako će se sve ovo završiti, ali svet preživljava, upravo ovih dana, promene kojih nismo ni svesni. Nikada više ništa neće biti kao pre. Bojim se onog užasnog proročanstva iz knjige nad knjigama, po kojem će živi zavideti mrtvima. U godinama koje imam, zaista mi je svejedno šta će biti sa mnom, no imamo decu, unuke, mladost koja mora da živi. Kako? To ostaje krajnje upitno. Pozdravljam Te i i želim da iz ovoga pakla iziđeš jači i zdraviji, na polzu svih koji Te znamo i poštujemo Tvoj rad.”

Tako spisatelj Svetolik, srpski Fokner. A meni na umu stihovi J. Hristića: „Živeli smo u vremenima sasvim očajnim./Od tragedije pravili smo komediju, od komedije tragediju.” Šta se dešava i zbog čega, ne razumem. Ako je od Prirode zaslužili smo, ako je od Boga – on zna kako ovo da sredi, ako je od „čoveka” ne bi me čudilo, koliko me čudi zašto naša Crkva ćuti, zašto ne pomaže izgubljeno stado. Ćute i oni što su pozivali na molebane, litije... Političari sa TV ekrana govore o napretku, i da para ima… Novine pišu: „Za srpsku privredu nema zime – do zime”. „Svi su oni isti, samo se različito zovu”, kazuje čiča Gavrilo. „I sve je okej, samo što ništa nije kako treba.”

Piše mi i Anđelko A. „Pratio sam stradanje ariljskog okružja od poplave, onaj rastur puteva, odrone zemljišta, ništenje malinjaka, ljudske muke... Nejasno mi je mnogo toga u vezi s potonjim, iako mi je, naravno, sve jasno odavno, još od pre pola veka! Opšti, poslovični naš nemar i javašluk, ne samo vlasti – premda je ona krivac na prvom mestu, uvek i svakad – već i naših ljudi koji se naprosto rugaju životnoj sredini, ekologiji, čistoći, redu, harmoniji i lepoti koju je Priroda, po Višnjoj promisli, stvorila i diktira je, ali čovek to ne vidi ni posle toliko hiljada godina. E, pa eto, vraća mu se to, vraća nam se svima TO!”

Sedim, sirak tužni, pod smrekom u pustom selu, slušam graktanje vrana, čitam knjigu Gordane Vlahović: „Gde nestade nebo Rosulje”.

A ja pitam: „Gde nestade život, u šta se sve ovo izopači?”

Na umu mi, za utehu, i misao A. Šopenhauera: „U samoći bednik oseća svoju bedu veliki duh svu svoju veličinu”.

Književnik, živi u Trešnjevici (kod Arilja) i Nišu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista