Američki torpedo u Evropu

Veliku ulogu u odbacivanju Lisabonskog ugovora u Irskoj odigrala je tajnovita organizacija zvučnog imena – Libertas. Na neobične veze Libertasa prvi je javno ukazao Ulick McEvaddy, prvi irski biznismen koji se pridružio kampanji protiv Lisabonskog ugovora pod vođstvom predsednika Libertasa Declana Ganleya.

McEvaddy je predsednik uprave preduzeća „Omega Er“ koje decenijama sarađuje sa američkom vojskom, a karijeru je počeo kao irski obaveštajni oficir; za deset godina rada odlično je naučio i ruski, što je iskoristio u podizanju svoje poslovne imperije. Posao je počeo da razvija iznajmljivanjem aviona za američku vojsku. Prevozio je sve i svašta, a onda je pokrenuo preradu aviona „boing 707“ i DC-10 u „leteće tankere“, da bi „Omega Er” nudila usluge vojsci SAD i tokom zapleta sa prevozom osumnjičenih za terorizam preko Evrope. Amerikanci više nisu bili kompromitovani, jer njihovi avioni nisu morali da slete na nekom od evropskih aerodroma zbog snabdevanja gorivom, a MekEvadi je u poslednje dve godine odradio poslove vredne 54 miliona dolara. Pročuo se kada je sa mesta predsednika uprave aerodroma „Knok“ u Irskoj pokušao da otvori piste i za američke avione kako bi se odužio poslodavcima preko Atlantika.

Još neobičnija je karijera Declana Ganleya, šefa firme „Rivada“ i vođe Libertasa. Ganley je 1991. počeo da trguje ruskim aluminijumom u Latviji, a 1996, uoči sloma ozloglašenih novčanih piramida, osniva prvu privatnu finansijsku firmu u Albaniji; 1997. postaje veliki vlasnik šuma u Rusiji, a potom se bacio na investiranje u irački telekom. U žiži javnosti našao se 2004, zbog toga što je platio putovanje u Irak službenicima američkog ministarstva za državnu bezbednost. U svim poslovima od ogromne koristi su mu „dobre informacije“ – njegova „Rivada“ snabdeva američku vojsku komunikacionom opremom, koja je raspoređena u raznim državnim agencijama.

Razlog za veliko poverenje koje Ganley uživa u američkoj vojsci jesu i njegovi zaposleni, među kojima su mnogi bili nosioci visokih funkcija u američkim obaveštajnim službama. Direktor „Rivade” je general-pukovnik Dennis M. McCarthy, čovek iza koga je duga obaveštajna karijera – od „oficira za komunikacije“ u Vijetnamu do komandanta svih marinaca u SAD. U „Rivadi“ radi i William J. Atkins, finansijski direktor „Intelsat”-a, najvećeg satelitskog preduzeća, kao i admiral Robert Duncan pod čijim patronatom je bila obalna straža, kao i admiral James M. Loy, prvi zamenik sekretara za državnu bezbednost od 2003. do 2005.

„Rivadin“ čovek je i James Tackett, nekadašnji potpredsednik ministarstva za državnu bezbednost koji je u američkoj avijaciji radio 20 godina kao „komunikacijsko-kompjuterski oficir u službi američke severne komande“, što je legenda, najverovatnije, iza koje se krije operativac vazdušne obaveštajne i izviđačke službe. U „Rivadi“ je zaposleno još mnogo drugih američkih oficira. I kakva je veza između obaveštajaca iz različitih grana američke vojske sa irskim „ne” Briselu?

Najmanje troje „Rivadinih“ ljudi je bilo uključeno u kampanju Libertasa protiv Lisabonskog ugovora. Nije nebitno ni kako je Libertas nastao; pojavio se 2007, ali iako je nikao bukvalno preko noći, raspolagao je kompletnom infrastrukturom – ništa nije falilo, ni organizacija, ni komunikacijska strategija, ni program. Neki analitičari upozoravaju da se radi o tipičnom primeru „veštačke“ organizacije, pošto Libertas nema mnogo članova, a akcije sprovodi bez javnih debata, služeći se sazivanjem bombastičnih pres-konferencija i proturanjem saopštenja u javnost.

Većinu saradnika Libertasa čine ljudi iz Fridom instituta, američke nevladine organizacije koja udružuje mlade konzervativce. Otuda nije čudno što su im saopštenja ponekad suprotna njihovom političkom vjeruju; pripadnici Libertasa su, na primer, napadali „proevropske stranke“ zbog mogućnosti uvođenja „evropske vojske“ iako je jasno da lično ne osećaju ama baš nikakvu gadljivost prema oružju. Bar ne američkom.

Ništa manje je neobično i da su prilikom nekih javnih istupa zastupali liberalne vrednosti, suprotstavivši se, na primer, izboru predsednika EU od strane briselske birokratije (jer bi takav predsednik Unije bio „bez mandata naroda“ pošto ne bi bio izabran na neposrednim izborima), a s druge strane su se srčano borili za zabranu abortusa. Što pokazuje da im nijedno sredstvo nije bilo tuđe kako bi ispunili cilj – prikupljanje što više glasova „protiv“ jedinstvenog evropskog ustava i opstanka EU. Obaška što ni danas nije jasno odakle se u džepove male, do juče nepostojeće organizacije, slilo 1,5 miliona dolara za kampanju u Irskoj. Libertas odbija da raskrinka donatore, braneći se da „oni ne žele da otkrije njihova imena“. Pošto u Irskoj pojedinac sme da da najviše 65.000 evra u političke svrhe, računica pokazuje da je gotovo nemoguće da je Libertas toliko para mogao da prikupi od dobrovoljnih priloga, posebno što je praktično – bez članstva.

(/slika2)Što ne znači da irski evroskeptici, protivnici „Lisabona“, nisu uživali i pomoć sa strane. Kampanju sa slanjem pisama (na kućne adrese birača u Irskoj) u kojima je bio poziv da zaokruže ne, režirala je organizacija „Spasimo Austriju“ koju vode osvedočeni desničari. Protivnike Lisabonskog ugovora finansijski je pomogla i britanska vojna industrija, tesno povezana sa američkom. Pisac Frederik Forsajt, koji je takođe pozivao Irce da glasaju protiv Lisabonskog ugovora, priznao je da je donedavno bio akcionar odbrambenih sistema „Aegis“, britanskog proizvođača oružja. „Aegis“ vodi Tim Spicer, nekadašnji britanski oficir sa dvadesetogodišnjom karijerom u Severnoj Irskoj. „Aegis“ je 2005. dobio posao u vrednosti 293 miliona dolara – za opremanje američke vojske u Iraku.

U istraživanju motiva šefova Libertasa za rušenje Lisabonskog ugovora, ključan je članak koji je Ganley objavio u časopisu američkog konzervativnog instituta za spoljnu politiku FPRI, koji deli stipendije za promociju „američkih nacionalnih interesa“. U tom štivu Ganley tvrdi da budući predsednik EU i njegov ministar spoljnih poslova sigurno ne bi trpeli „loše ponašanje“ kakvo su 2003. demonstrirale neke istočnoevropske zemlje – da je evropski ustav tada bio usvojen. Ganley cilja na spor između tzv. „nove“ i „stare“ Evrope, kada su mnoge države iz bivšeg komunističkog bloka (Vašington ih je poletno krstio „nova Evropa“) podržale napad SAD na Irak, za razliku od zemalja „stare Evrope“ okupljenih u EU.

Ganleyeva poruka je jasna – ukoliko će biti jača i jedinstvenija udružena Evropa, utoliko će SAD teže uticati na pojedine države odnosno evropske strukture. Do sličnog zaključka je januara ove godine došla i revija „Jane’s Defence Weekly“ u članku koji se bavi brigom američkih obaveštajnih agencija zbog (mogućeg uspeha) evropskog ustavnog ugovora: „Američki obaveštajni oficiri i ministarstvo za državnu bezbednost rutinski traže od evropskih sagovornika da upotrebe različite bilateralne mehanizme na području neproliferacije, imigracije, terorizma … Vašington je ubeđen da će evropski sagovornici upotrebiti veto kako bi onemogućili nepoželjne predloge na području bezbednosti i odbrane. Ako Lisabonski ugovor bude usvojen, mogao bi da ugrozi mnoge od tih sporazuma“.

Istu tezu je potom ponovio i Džon Bolton. Slučajno? Možda, ali teško verovatno ako sudimo na osnovu aktera koji su pomogli „irski lisabonski slučaj“. Mada nije lako dokazati direktnu vezu između američkih obaveštajnih agencija i Libertasa, nema sumnje da je on sjajno poslužio onom delu američke politike koji u jakoj Evropi vidi konkurenta a koji bi radije video da Uniju i dalje po šest meseci, rotirajući se, vode pojedine države i njihovi šefovi diplomatija sa kojima je moguće, kako je pokazao primer Slovenije kroz obelodanjivanje tzv. „vašingtonskih beleški“, razgovarati mnogo neposrednije nego sa nekakvim predsednikom EU koji bi tokom svog mandata mogao prema SAD da vodi tvrdoglavu, jedinstvenu politiku, čak cele dve i po godine.