Амерички торпедо у Европу

Велику улогу у одбацивању Лисабонског уговора у Ирској одиграла је тајновита организација звучног имена – Либертас. На необичне везе Либертаса први је јавно указао Ulick McEvaddy, први ирски бизнисмен који се придружио кампањи против Лисабонског уговора под вођством председника Либертаса Declana Ganleya.

McEvaddy је председник управе предузећа „Омега Ер“ које деценијама сарађује са америчком војском, а каријеру је почео као ирски обавештајни официр; за десет година рада одлично је научио и руски, што је искористио у подизању своје пословне империје. Посао је почео да развија изнајмљивањем авиона за америчку војску. Превозио је све и свашта, а онда је покренуо прераду авиона „боинг 707“ и ДЦ-10 у „летеће танкере“, да би „Омега Ер” нудила услуге војсци САД и током заплета са превозом осумњичених за тероризам преко Европе. Американци више нису били компромитовани, јер њихови авиони нису морали да слете на неком од европских аеродрома због снабдевања горивом, а MekEvadi је у последње две године одрадио послове вредне 54 милиона долара. Прочуо се када је са места председника управе аеродрома „Кнок“ у Ирској покушао да отвори писте и за америчке авионе како би се одужио послодавцима преко Атлантика.

Још необичнија је каријера Declana Ganleya, шефа фирме „Ривада“ и вође Либертаса. Ganley је 1991. почео да тргује руским алуминијумом у Латвији, а 1996, уочи слома озлоглашених новчаних пирамида, оснива прву приватну финансијску фирму у Албанији; 1997. постаје велики власник шума у Русији, а потом се бацио на инвестирање у ирачки телеком. У жижи јавности нашао се 2004, због тога што је платио путовање у Ирак службеницима америчког министарства за државну безбедност. У свим пословима од огромне користи су му „добре информације“ – његова „Ривада“ снабдева америчку војску комуникационом опремом, која је распоређена у разним државним агенцијама.

Разлог за велико поверење које Ganley ужива у америчкој војсци јесу и његови запослени, међу којима су многи били носиоци високих функција у америчким обавештајним службама. Директор „Риваде” је генерал-пуковник Dennis M. McCarthy, човек иза кога је дуга обавештајна каријера – од „официра за комуникације“ у Вијетнаму до команданта свих маринаца у САД. У „Ривади“ ради и William J. Atkins, финансијски директор „Intelsat”-а, највећег сателитског предузећа, као и адмирал Robert Duncan под чијим патронатом је била обална стража, као и адмирал James M. Loy, први заменик секретара за државну безбедност од 2003. до 2005.

„Ривадин“ човек је i James Tackett, некадашњи потпредседник министарства за државну безбедност који је у америчкој авијацији радио 20 година као „комуникацијско-компјутерски официр у служби америчке северне команде“, што је легенда, највероватније, иза које се крије оперативац ваздушне обавештајне и извиђачке службе. У „Ривади“ је запослено још много других америчких официра. И каква је веза између обавештајаца из различитих грана америчке војске са ирским „не” Бриселу?

Најмање троје „Ривадиних“ људи је било укључено у кампању Либертаса против Лисабонског уговора. Није небитно ни како је Либертас настао; појавио се 2007, али иако је никао буквално преко ноћи, располагао је комплетном инфраструктуром – ништа није фалило, ни организација, ни комуникацијска стратегија, ни програм. Неки аналитичари упозоравају да се ради о типичном примеру „вештачке“ организације, пошто Либертас нема много чланова, а акције спроводи без јавних дебата, служећи се сазивањем бомбастичних прес-конференција и протурањем саопштења у јавност.

Већину сарадника Либертаса чине људи из Фридом института, америчке невладине организације која удружује младе конзервативце. Отуда није чудно што су им саопштења понекад супротна њиховом политичком вјерују; припадници Либертаса су, на пример, нападали „проевропске странке“ због могућности увођења „европске војске“ иако је јасно да лично не осећају ама баш никакву гадљивост према оружју. Бар не америчком.

Ништа мање је необично и да су приликом неких јавних иступа заступали либералне вредности, супротставивши се, на пример, избору председника ЕУ од стране бриселске бирократије (јер би такав председник Уније био „без мандата народа“ пошто не би био изабран на непосредним изборима), а с друге стране су се срчано борили за забрану абортуса. Што показује да им ниједно средство није било туђе како би испунили циљ – прикупљање што више гласова „против“ јединственог европског устава и опстанка ЕУ. Обашка што ни данас није јасно одакле се у џепове мале, до јуче непостојеће организације, слило 1,5 милиона долара за кампању у Ирској. Либертас одбија да раскринка донаторе, бранећи се да „они не желе да открије њихова имена“. Пошто у Ирској појединац сме да да највише 65.000 евра у политичке сврхе, рачуница показује да је готово немогуће да је Либертас толико пара могао да прикупи од добровољних прилога, посебно што је практично – без чланства.

(/slika2)Што не значи да ирски евроскептици, противници „Лисабона“, нису уживали и помоћ са стране. Кампању са слањем писама (на кућне адресе бирача у Ирској) у којима је био позив да заокруже не, режирала је организација „Спасимо Аустрију“ коју воде осведочени десничари. Противнике Лисабонског уговора финансијски је помогла и британска војна индустрија, тесно повезана са америчком. Писац Фредерик Форсајт, који је такође позивао Ирце да гласају против Лисабонског уговора, признао је да је донедавно био акционар одбрамбених система „Аегис“, британског произвођача оружја. „Aegis“ води Tim Spicer, некадашњи британски официр са двадесетогодишњом каријером у Северној Ирској. „Aegis“ је 2005. добио посао у вредности 293 милиона долара – за опремање америчке војске у Ираку.

У истраживању мотива шефова Либертаса за рушење Лисабонског уговора, кључан је чланак који је Ganley објавио у часопису америчког конзервативног института за спољну политику FPRI, који дели стипендије за промоцију „америчких националних интереса“. У том штиву Ganley тврди да будући председник ЕУ и његов министар спољних послова сигурно не би трпели „лоше понашање“ какво су 2003. демонстрирале неке источноевропске земље – да је европски устав тада био усвојен. Ganley циља на спор између тзв. „нове“ и „старе“ Европе, када су многе државе из бившег комунистичког блока (Вашингтон их је полетно крстио „нова Европа“) подржале напад САД на Ирак, за разлику од земаља „старе Европе“ окупљених у ЕУ.

Ganleyeva порука је јасна – уколико ће бити јача и јединственија удружена Европа, утолико ће САД теже утицати на поједине државе односно европске структуре. До сличног закључка је јануара ове године дошла и ревија „Jane’s Defence Weekly“ у чланку који се бави бригом америчких обавештајних агенција због (могућег успеха) европског уставног уговора: „Амерички обавештајни официри и министарство за државну безбедност рутински траже од европских саговорника да употребе различите билатералне механизме на подручју непролиферације, имиграције, тероризма … Вашингтон је убеђен да ће европски саговорници употребити вето како би онемогућили непожељне предлоге на подручју безбедности и одбране. Ако Лисабонски уговор буде усвојен, могао би да угрози многе од тих споразума“.

Исту тезу је потом поновио и Џон Болтон. Случајно? Можда, али тешко вероватно ако судимо на основу актера који су помогли „ирски лисабонски случај“. Мада није лако доказати директну везу између америчких обавештајних агенција и Либертаса, нема сумње да је он сјајно послужио оном делу америчке политике који у јакој Европи види конкурента а који би радије видео да Унију и даље по шест месеци, ротирајући се, воде поједине државе и њихови шефови дипломатија са којима је могуће, како је показао пример Словеније кроз обелодањивање тзв. „вашингтонских белешки“, разговарати много непосредније него са некаквим председником ЕУ који би током свог мандата могао према САД да води тврдоглаву, јединствену политику, чак целе две и по године.