Odnos Pančevaca prema Vajfertovoj zaostavštini

Kada je u nemačkoj porodici u Pančevu 15. jula 1850. godine rođen dečak od oca Ignjaca i majke Ane niko nije mogao slutiti da će postati jedan od najznačajnijih srpskih građana s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Ograničenost prostora ne dozvoljava da se nabroje sve zasluge ovog za srpski narod izuzetnog značajnog čoveka, posebno kad je reč o formiranju mnogih državnih i javnih institucija i ustanova obnovljenog Srpskog kraljevstva. Ipak, treba reći da je dao značajnu novčanu sumu za osnivanje topolivnice, da je otac srpskog rudarstva i pivarske industrije, da je bio osnivač Narodne banke Kraljevine Srbije i guverner te banke tokom najtežih i najburnijih 26 godina(od 1890 sa prekidima do 1926. godine). Osim toga, bio je i dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu od 1878. godine u kome je odlikovan ordenom za hrabrost. Nadasve, bio je veliki dobrotvor i humanista, koji je sav svoj ogroman imetak na razne načine zaveštao srpskom narodu. Kada se sve ovo ima u vidu nepojmljivo je kako se u ovim vremenima građani Pančeva odnose prema neizmernoj ostavštini ovog znamenitog čoveka.

Tokom osme decenije dvadesetog veka iz Pančevačkog muzeja volšebno je nestala čuvena Vajfertova numizmatička zbirka koja je, savremenim rečnikom, rečeno pokradena uz pomoć insajdera, a da za to do dan danas niko nije odgovarao.

Aprila 2005. godine zapaljena je i izgorela zgrada Vajfertove pivare u Pančevu sa brojnim muzejskim eksponatima prve pivare na Balkanu i opet niko nije odgovarao, a avetinjski ostaci zapaljenog zdanja u najstrožem centru grada već petnaest godina svedoče o tom nemilom događaju.

Prelepa zadužbina Crkva Sv. Ane u Pančevu do te mere je zapuštena da je ne samo neupotrebljiva za bogosluženje, već je postala stecište beskućnika, narkomana i polusveta, što uz dodatno delovanje zuba vremena uništava ovo za grad Pančevo ipak značajno zdanje koje osim religijskog ima i urbanističku vrednost.

Dakle, sve što je ovaj znameniti građanin ostavio svome gradu je ili pokradeno ili uništeno ili je zapušteno. Tačno je da istorija odnosa dva naroda, srpskog i nemačkog na ovim prostorima nije uvek išla pravolinijski, što nije opravdanje za ovakav nemar, a pogotovo kad je reč o zaostavštini Đorđa Vajferta koji je poreklom zaista pripadao nemačkom narodu ali je njegovo ogromno delo pripalo srpskom narodu. Posebno treba naglasiti da je i tokom Prvog svetskog rata, dakle u vreme najvećeg ličnog i sudbinskog izazova, on svim svojim bićem ipak ostao na strani srpskog naroda smatrajući da mu pripada i posvetio mu sav svoj život.

Kako inače možemo očekivati da nam pripadnici drugih naroda ubuduće pomažu ako ove dosadašnje zaslužne građane i njihova dela ne poštujemo i prema njima se odnosimo sa krajnjim nemarom, a istovremeno očekujemo da našu ugroženu kulturnu baštinu poštuju drugi narodi na čije je tle sticajem istorijskih okolnosti dospela.

Stevan Vasić,
Pančevo