Slobodna misao ili partijska funkcija

Možda se glavna poruka moje današnje kolumne nekima neće dopasti, ali to je tema koju ne smemo prećutati. Pitanje za raspravu je sledeće: može li nezavisni, slobodoumni kritičar naše stvarnosti, političkog i ekonomskog života, komentator u dnevnom listu, da bude visoki funkcioner jedne od političkih partija? Može li čitalačka javnost, koja se divi njegovim hrabrim komentarima i porukama, da veruje njegovom zalaganju za korekciju uslova u kojima živimo, obaveštavamo se, razmišljamo, glasamo? Ako je slobodni mislilac i oštri kritičar naše stvarnosti stvarno nezavisan, onda javnost njemu treba da veruje i podržava ga. Ako je u političkoj partiji, kojoj je, po definiciji, cilj osvajanje vlasti ili osporavanje vladajućeg režima, borba za mandate i funkcije, preko borbe za glasače i izborne procente, to je sasvim druga priča. Verovaće mu pripadnici partije kojoj pripada, kao njegovi istomišljenici.

U zemljama na bazi čijih demokratskih tekovina i stvarnosti nezavisni analitičari, ali i funkcioneri iz institucija EU, Evropskog parlamenta i drugih foruma, kritikuju naš sistem i stvarnost, takav presedan ne bi bio moguć. Slobodni novinar je tamo, po pravilima političkog života i novinarske profesije, nezavisan od bilo koje partijske ili državne funkcije, zato i jeste slobodni novinar kome se veruje. Novinarska udruženja to isto propisuju. Morate se opredeliti – ako ste funkcioner neke od političkih partija, partije na vlasti ili opozicionih partija, ne možete biti slobodni analitičar, već tumač programskih načela i ciljeva svoje partije. Dakle, ili ste u vladajućem timu, ili ste nezavisni um koji postupke tog režima i posledice njegovih mera slobodno kritikuje i čitalačka javnost mu veruje i kupuje novine u kojima on svoje komentare objavljuje. Takvu dvostruku ulogu ne bi mu dozvolila ni redakcija lista sa ugledom i tradicijom, ali ni partija kojoj pripada i u kojoj ima funkciju.

Kod nas ovo o čemu govorim nije pojedinačni slučaj. Već postoje i svakodnevno gostuju na medijima politički analitičari, koji su, u isto vreme, poslanici političkih partija, vlasnici i glavni urednici „nezavisnih” političkih časopisa, saradnici državnih naučnih instituta i navodno nezavisni kolumnisti. Da li je to moguće u državama sa dugom demokratskom istorijom, iz kojih dolaze dobronamerne kritike i zahtevi za demokratizaciju našeg političkog i izbornog sistema, za slobodu izražavanja itd? Naravno da ne.

U Republici Francuskoj, na primer, profesor na državnom univerzitetu nema pravo da učestvuje u političkom životu u okviru političkih partija ili udruženja. Svoje utemeljene kritičke opaske i zaključke on objavljuje u naučnim člancima i časopisima, ali ne kao funkcioner neke partije ili borac za političke i državne funkcije. Uopšte, na univerzitetima je profesorima, ali i studentima, strogo zabranjeno ispoljavanje političkih uverenja i stavova. Slobodni ste, kao građanin, da budete član ili aktivista svoje političke partije, ali van aula i slušaonica na slobodnom i autonomnom univerzitetu, jer će takvi, u protivnom, biti isključeni sa univerziteta. To su pravila jedne demokratske zemlje, u kojoj se od buržoaske revolucije iz 1789. godine gradi i usavršava demokratsko uređenje, ali u kojoj postoje i opasne desničarske i antidemokratske snage, partije i pojedinci. I njihovi sledbenici i glasnogovornici koji pokušavaju da popularišu ideje i ciljeve svojih partija.

Zaključujemo, dakle, da slobodoumni novinari i analitičari političkog, ekonomskog, kulturnog života u slobodnim glasilima ne mogu istovremeno biti članovi rukovodećih tela pojedinih političkih partija. Da bismo mogli da im verujemo. Reč je, osim moralnih principa, i o klasičnom sukobu interesa, između zalaganja za istinske društvene vrednosti i partijskih programskih načela i ciljeva. Ili jedno ili drugo. Slobodni ste da izaberete.

Redovni profesor univerziteta