Župljanin potvrdio svoj identitet

Haški optuženik Stojan Župljanin, u svom prvom pojavljivanju pred Haškim tribunalom, juče je potvrdio da je on Stojan Župljanin, a ne Branislav Vukadin, kako je to tvrdio nakon hapšenja 11. juna u Pančevu.

Bivši načelnik policije u Banjaluci je rekao i da nije spreman da se izjasni o krivici, jer još nije dobio optužnicu na svom jeziku, pa će se u skladu sa pravilima Haškog tribunala o optužnici izjasniti za 30 dana.

Župljanina su srpske vlasti u subotu izručile Haškom tribunalu pošto je prethodno analizom DNK potvrđen njegov identitet.

Upitan da li bi mogao reći svoje puno ime, on je juče u haškoj sudnici zatražio da prvo pojasni neke stvari koje će, kako je rekao, biti u korist svima.

Pošto je dobio reč, Župljanin je rekao:

„Poznata je činjenica da se jedan broj Srba optuženih za ratne zločine dobrovoljno predao, da je jedan broj Srba pobijen ili pohvatan od pripadnika SFOR-a i obaveštajnih službi , kao i da je jedna grupa njih bila ili je još uvek na slobodi. Ja sam bio jedan od nas četvorice koji smo ostali na slobodi, gospodine sudija. Nažalost ili na sreću, ko bi ga znao, više to nisam. Ostali su još dr Radovan Karadžić, general Ratko Mladić i Goran Hadžić i želim da zauvek ostanu na slobodi.

Kada se pre koju godinu dobrovoljno ili pod pritiskom, sasvim je svejedno, predala ova prva grupa, nastupilo je kraće zatišje, a onda je usledio ogroman medijski i svaki drugi pritisak. Počeli su da nas beskrajno satanizuju. Svaki od nas je bio svestan da nam se primiče odstrel i život na slobodi je postajao sve teži i krajnje neizvestan. A onda je do mene stiglo obaveštenje da su se sastali Tadić, Koštunica, Bulatović i Vukčević, analizirali ukupnu situaciju i došli do zajedničkog zaključka da je, citiram, „za Republiku Srbiju i Republiku Srpsku najbolje i najcelishodnije rešenje da se nas četvorica preostalih haških optuženika likvidiramo”. Dakle demokratska vlast Srbije je pribegla dobro oprobanim i u praksi dokazanim staljinističkim metodama likvidacije. Dati su zadaci nadležnim službama da to i odrade. Krenulo se u tajnu akciju naše likvidacije. Od tog trenutka za mene nastupaju Tantalove muke i nagonska borba za očuvanje golog života.

Nastupilo je vreme strepnje, skrivanja, straha. U odnosu na sve ovo zatvor je bio ’mila majka’, kako bi se to kod nas reklo. Zazirao sam od svega i svačega. Trajalo je to duže od četiri godine. A onda je došlo do mog hapšenja. Slava bogu, pa nisu bili sigurni koga lišavaju slobode, tim pre što sam kod sebe imao originalna dokumenta Republike Srbije, računajući uverenje o državljanstvu na moje novo ime i prezime o kome se ovih dana toliko pisalo – Vukadin Branislav.

Čak ni na to ime nisu napisali propratni akt Okružnom sudu u Beogradu, nego na ime inspektora MUP-a koji me je sprovodio što je izazvalo zabunu i kod istražnog sudije. Moja jedina slamka spasa ostala je to ime i želja da se njime pozabave mediji, da izađe na svetlo dana i što protekne sat ili dan duže manja je šansa da me izvedu iz ćelije u gluvo doba noći, odvedu u nepoznatom pravcu i likvidiraju. A mediji su pisali o meni gnusne neistine i laži diktirane od BIA kako bi do kraja uništili moj imidž, opravdali svoj gnusni cilj i uništili mi porodicu, mada nisu ni bili svesni koliko mi u stvari time pomažu jer odatle nije bilo nazad. U dugim besanim noćima u zatvorskoj ćeliji ponekad bih poželeo da me što pre sprovedu u Haški tribunal. I došao je i taj trenutak. A sada evo mene, eto vas, kao što je rekao naš slavni vojskovođa Karađorđe Petrović Turcima u Prvom srpskom ustanku 1804. godine. Postupak može da krene, a, što se tiče moje preostale braće koju sam pomenuo, voleo bih da su u životu ali se plašim da ih nije progutala noć…

„U Srbiji nikada nismo imali nikakvu podršku aktuelne demokratske vlasti, naprotiv”, ali onda su ga uz primedbu da je ovo bio dosta dug odgovor na pitanje prekinuli.

Haško tužilaštvo Župljanina, kao najvišeg policijskog funkcionera u takozvanoj Autonomnoj Regiji Krajini u severozapadnoj Bosni i Hercegovini tokom sukoba 1992–1995, i savetnika Radovana Karadžića tereti za učešće u kampanji koja je imala za cilj da se sa tog područja od aprila do decembra 1992. godine eliminišu i trajno uklone bosanski Muslimani i bosanski Hrvati, a da se teritorija pripoji srpskoj državi.

U optužnici se navodi više od 40 ubistva koja su navodno počinile snage pod kontrolom Župljanina, uključujući i pogubljenje velikog broja muškaraca iz logora Trnopolje na planini Vlašić 21. avgusta 1992. godine.