Жупљанин потврдио свој идентитет

Хашки оптуженик Стојан Жупљанин, у свом првом појављивању пред Хашким трибуналом, јуче је потврдио да је он Стојан Жупљанин, а не Бранислав Вукадин, како је то тврдио након хапшења 11. јуна у Панчеву.

Бивши начелник полиције у Бањалуци је рекао и да није спреман да се изјасни о кривици, јер још није добио оптужницу на свом језику, па ће се у складу са правилима Хашког трибунала о оптужници изјаснити за 30 дана.

Жупљанина су српске власти у суботу изручиле Хашком трибуналу пошто је претходно анализом ДНК потврђен његов идентитет.

Упитан да ли би могао рећи своје пуно име, он је јуче у хашкој судници затражио да прво појасни неке ствари које ће, како је рекао, бити у корист свима.

Пошто је добио реч, Жупљанин је рекао:

„Позната је чињеница да се један број Срба оптужених за ратне злочине добровољно предао, да је један број Срба побијен или похватан од припадника СФОР-а и обавештајних служби , као и да је једна група њих била или је још увек на слободи. Ја сам био један од нас четворице који смо остали на слободи, господине судија. Нажалост или на срећу, ко би га знао, више то нисам. Остали су још др Радован Караџић, генерал Ратко Младић и Горан Хаџић и желим да заувек остану на слободи.

Када се пре коју годину добровољно или под притиском, сасвим је свеједно, предала ова прва група, наступило је краће затишје, а онда је уследио огроман медијски и сваки други притисак. Почели су да нас бескрајно сатанизују. Сваки од нас је био свестан да нам се примиче одстрел и живот на слободи је постајао све тежи и крајње неизвестан. А онда је до мене стигло обавештење да су се састали Тадић, Коштуница, Булатовић и Вукчевић, анализирали укупну ситуацију и дошли до заједничког закључка да је, цитирам, „за Републику Србију и Републику Српску најбоље и најцелисходније решење да се нас четворица преосталих хашких оптуженика ликвидирамо”. Дакле демократска власт Србије је прибегла добро опробаним и у пракси доказаним стаљинистичким методама ликвидације. Дати су задаци надлежним службама да то и одраде. Кренуло се у тајну акцију наше ликвидације. Од тог тренутка за мене наступају Танталове муке и нагонска борба за очување голог живота.

Наступило је време стрепње, скривања, страха. У односу на све ово затвор је био ’мила мајка’, како би се то код нас рекло. Зазирао сам од свега и свачега. Трајало је то дуже од четири године. А онда је дошло до мог хапшења. Слава богу, па нису били сигурни кога лишавају слободе, тим пре што сам код себе имао оригинална документа Републике Србије, рачунајући уверење о држављанству на моје ново име и презиме о коме се ових дана толико писало – Вукадин Бранислав.

Чак ни на то име нису написали пропратни акт Окружном суду у Београду, него на име инспектора МУП-а који ме је спроводио што је изазвало забуну и код истражног судије. Моја једина сламка спаса остала је то име и жеља да се њиме позабаве медији, да изађе на светло дана и што протекне сат или дан дуже мања је шанса да ме изведу из ћелије у глуво доба ноћи, одведу у непознатом правцу и ликвидирају. А медији су писали о мени гнусне неистине и лажи диктиране од БИА како би до краја уништили мој имиџ, оправдали свој гнусни циљ и уништили ми породицу, мада нису ни били свесни колико ми у ствари тиме помажу јер одатле није било назад. У дугим бесаним ноћима у затворској ћелији понекад бих пожелео да ме што пре спроведу у Хашки трибунал. И дошао је и тај тренутак. А сада ево мене, ето вас, као што је рекао наш славни војсковођа Карађорђе Петровић Турцима у Првом српском устанку 1804. године. Поступак може да крене, а, што се тиче моје преостале браће коју сам поменуо, волео бих да су у животу али се плашим да их није прогутала ноћ…

„У Србији никада нисмо имали никакву подршку актуелне демократске власти, напротив”, али онда су га уз примедбу да је ово био доста дуг одговор на питање прекинули.

Хашко тужилаштво Жупљанина, као највишег полицијског функционера у такозваној Аутономној Регији Крајини у северозападној Босни и Херцеговини током сукоба 1992–1995, и саветника Радована Караџића терети за учешће у кампањи која је имала за циљ да се са тог подручја од априла до децембра 1992. године елиминишу и трајно уклоне босански Муслимани и босански Хрвати, а да се територија припоји српској држави.

У оптужници се наводи више од 40 убиства која су наводно починиле снаге под контролом Жупљанина, укључујући и погубљење великог броја мушкараца из логора Трнопоље на планини Влашић 21. августа 1992. године.