Francuski put braće iz Ražane

Pročitao tekst „Srpski đaci ozareni francuskom kulturom” u ovoj rubrici prošlog meseca Bratislav Milanov Đurović iz Beograda, i sam vičan pisanju (objavio letopis plemena Maleševci). Video fotografiju, pa se i obradovao: učinilo mu se da jedan đak mnogo liči na njegovog dedu Miladina Đurovića, koji se tokom Velikog rata takođe školovao u Francuskoj.

Odmah nam se Bratislav javio i za poreklo te slike raspitivao, a potom, našavši je u originalu, ipak ustanovio da na objavljenoj fotografiji nije njegov deda. No to nije smetalo da nam, kao potomak francuskog đaka, ispriča o dedinom boravku u Francuskoj tokom Velikog rata.

Kazuje Đurović da je istraživao istoriju porodice, te da su omiljene teme sećanja dede Miladina (1897‒1985) bile prelaz preko Albanije i Francuska. S njim je tamo u to vreme bio i njegov brat Milan (1900‒1980), zvani Mita.

– Moj pradeda Čedomir, kafedžija u Ražani, imao je četiri ćerke i sinove Miladina i Mitu. Starijeg poslao u gimnaziju u Valjevo, mlađi je ostao kod kuće. Prema Mitinim memoarima, mesec dana gimnazije (stan, hrana, školarina i drugo) koštalo je tada koliko i jedna krava. Pradeda je morao godišnje za to da obezbedi manje stado krava. Da olakša ocu, Miladin je stanovao kod nekog opančara i izrađivao opanke da zaradi za džeparac.

Za to vreme mlađi brat Mita kod kuće u Ražani gori od želje da se školuje i posle završene osnovne. Ali kako kafedžija dvojicu školaraca da izdržava? Nema kud, reši da pošalje i Mitu, a ovaj 44 kilometara pešačio od sela do Užica da on u toj varoši upiše gimnaziju. Sa odličnim prijemni položio, ali ga je u školovanju Veliki rat sprečio.

Otac im Čedomir iznenada umro, sahranjen je u julu 1914. Već septembra 1915. Miladina, koji je završio sedmi razred gimnazije, pozvali na vojnu. Maloletan Mita se javlja kao dobrovoljac. Zapisuje kasnije da su majka i sestre na rastanku suze skrivale, te da mu je majka dala torbicu s najnužnijim stvarima, ćebe, 20 dinara, blagoslov i savet da se čuva.

– Tokom povlačenja Miladin i Mita se sreću u Kosovskoj Mitrovici, a od tada zajedno odstupaju u sastavu Moravske divizije. Uz kišu, pa ledenu kišu, sneg, smrzavanje, vaške, Arnaute i razne druge nevolje  idu preko Albanije. Nekako su zdržali i stigli do mora, da bi iz San Đovanija lađom u Brindizi bili evakuisani početkom 1916, a odatle vozom do mesta Modan u Francuskoj. Tu su dočekani sa simpatijama, nahranjeni, oprani, zbrinuti. Takav doček, posle Albanske golgote, moji dedovi nikad nisu mogli da zaborave – kazuje Bratislav.

Ali život je nepredvidiv, braći su se u Modanu putevi razdvojili. Miladin je kao gimnazijalac (u okviru francusko-srpskog sporazuma o školovanju srpskih đaka) raspoređen u Žozije, u Đački bataljon. Smatra se da je u Žozijeu bilo ukupno 370 naših đaka (u Francuskoj tih ratnih godina oko 3.000).

Počeli su sa školovanjem juna 1916, da bi Miladin te i sledeće godine završio nedostajući razred gimnazije i savladao francuski jezik. Deo srpskih đaka nastavio je obrazovanje na fakultetima u Francuskoj, među njima i Miladin, upućen na fakultet u Lionu.

– Znam da je Miladin s Mitom bio u Lionu 25. jula 1917, kada su se tu fotografisali. Kasnije je upisao medicinu, završio ju je u Lionu1923. Kao lekar je radio po mnogim mestima Srbije, imao čin rezervnog kapetana prve klase i pet odličja, a dobio je i odrednicu u Biografskom leksikonu Zlatiborskog okruga – priča Đurović.

Mita je iz Modana vozom upućen u Vil Franš kod Grenobla. Tamo je radio u fabrici kartonaže, pa u Lionu u livnici i drugim fabrikama: po 12 sati, svaki dan sem nedelje. Uz takav rad je stigao i da uči, kurs mlekarstva završio i stekao diplomu majstora sirara. Zaposlio se kao poslovođa u mlekari u Bezansonu.

Ali ubrzo je Srbija oslobođena i na putu ka otadžbini ništa ga nije moglo zaustaviti. Put nije bio lak, u Nici je dobio špansku groznicu, 20 dana tu ležao dok nije ozdravio. U Tulonu se Mita ukrcao na brod kojim je doplovio u Dubrovnik. Odatle u Beograd, gde mu je, zbog znanja francuskog, ponuđeno da radi kao tumač u Upravi državnih monopola. Prvo je, ipak, otišao da vidi svoje u Ražani, pešačio do sela.

 – U kući je zatekao četiri ženske glave sa dvoje sitne dece. Radost, zagrljaji, suze. Svestan životnih obaveza Mita je otkazao državni posao, pa preuzeo brigu o porodici i imanju. Svoje doživljaje opisuje u memoarima „Uspomene (1900‒1944)”, koje je objavio Istorijski institut Srbije. Do kraja Drugog svetskog rata radio je kao opštinski delovođa, dobio je i on odrednicu u Biografskom leksikonu – završava priču o dedovima Bratislav Đurović.