Lagumi, ulice, spratovi...

Vreme je da Velja Pavlović predahne – što je uostalom i najavio kao letnju pauzu. U poslednjem izdanju „Nivoa 23” delovao je pomalo dekoncentrisano. Tome je svakako doprineo i neoubičajen sastav u studiju. Voditelj je imao čak tri gosta, što ni njemu lično, pa ni tipu njegove emisije, ne odgovara sasvim. I kad se umetnička trojka raspričala o svojim projektima, utiscima, iskustvima, nije bilo ni prilike ni potrebe da se neko četvrti u to mnogo meša.

Pavlović je i inače diskretan i nenametljiv voditelj. On je, zapravo dobar domaćin koji zna koga da primi i kad da ga pozove. Sve je potom u tom susretu jednostavno i spontano. Ambijent, na 23. spratu „Beograđanke”, sasvim sveden. Atmosfera prijatna. Ton blag. Velja je osmehnut, pristojno radoznao, iskreno zainteresovan za ono što pita. A sagovornik je opušten, oslobođen pritiska da će ga zapitkivati koješta, neumesno prekidati ili požurivati.

Tako je Velja Pavlović u jednom od najrasprostranjenijih TV žanrova, intervjuu, napravio „brend” i zadržao se s njim na Studiju B, ostajući veran svojoj matičnoj medijskoj kući.

Biljana Vilimon nije zaštitila svoju emisiju kao „robnu marku”, s razlogom uverena da je „marka” ona sama i da, kako god se emisija zvala i gde god se pojavila, nosi jasnu originalnost i prepoznatljivost autorskog stila. Istina, od „Galerije tajni” nekad, do „Laguma” danas, godine su učinile svoje. Nikako u pogledu Biljaninog izgleda – ona i dalje izgleda sjajno. Ali cela emisija deluje profinjenije, stišanije, manje provokativno. A opet, ostaje dovoljno izazova kreativnosti, od toga kako će se Vilimon obući i oslikati scenografiju, do toga kojimće načinom podstaći svog gosta da bude što manje konvencionalan. 

Ona uvek uspeva da gost, pričajući o sebi, prihvati njen poziv na slikovitost sećanja i oneobičavanje doživljaja, na maštanje, zamišljanje, imaginarno putovanje ... Pri tom je tako i kad je s njom u studiju Studija B umetnik, poput Miodraga Tabačkog, ili naučnik, poput Slobodana Lazarevića, neko s kim je od mladosti „na ti” ili neko koga poznaje tek odnedavno.

Vesni Dedić zgodno je palo što je Dragan Đilas insistirao na „tikanju”. Njenom temperamentu odgovara ta vrsta neposrednosti u ophođenju. Nastojeći da emisije iz serije „Balkanskom ulicom” budu slobodnije u komunikaciji, jeziku, upadicama, ona se ne libi da se glasno nasmeje, da upotrebi kolokvijalan izraz, da puši. Mesta na kojima se snima, obično kafići, olakšavaju joj da priču vodi spontano i da razgovor deluje „neobavezno”, a forma emisije omogućuje joj da se sama više eksponira u umontiranim veznim tekstovima.

Kad se pronađe mera u plasiranju autorske individualnosti, kad se u konkurenciji tipskih programa stvori osobenost koja se primećuje, kad se, najzad, obezbedi autorski pečat koji daje pravo na „patentiranje”, nagrada stiže u vidu – trajanja.