Лагуми, улице, спратови...

Време је да Веља Павловић предахне – што је уосталом и најавио као летњу паузу. У последњем издању „Нивоа 23” деловао је помало деконцентрисано. Томе је свакако допринео и неоубичајен састав у студију. Водитељ је имао чак три госта, што ни њему лично, па ни типу његове емисије, не одговара сасвим. И кад се уметничка тројка распричала о својим пројектима, утисцима, искуствима, није било ни прилике ни потребе да се неко четврти у то много меша.

Павловић је и иначе дискретан и ненаметљив водитељ. Он је, заправо добар домаћин који зна кога да прими и кад да га позове. Све је потом у том сусрету једноставно и спонтано. Амбијент, на 23. спрату „Београђанке”, сасвим сведен. Атмосфера пријатна. Тон благ. Веља је осмехнут, пристојно радознао, искрено заинтересован за оно што пита. А саговорник је опуштен, ослобођен притиска да ће га запиткивати којешта, неумесно прекидати или пожуривати.

Тако је Веља Павловић у једном од најраспрострањенијих ТВ жанрова, интервјуу, направио „бренд” и задржао се с њим на Студију Б, остајући веран својој матичној медијској кући.

Биљана Вилимон није заштитила своју емисију као „робну марку”, с разлогом уверена да је „марка” она сама и да, како год се емисија звала и где год се појавила, носи јасну оригиналност и препознатљивост ауторског стила. Истина, од „Галерије тајни” некад, до „Лагума” данас, године су учиниле своје. Никако у погледу Биљаниног изгледа – она и даље изгледа сјајно. Али цела емисија делује профињеније, стишаније, мање провокативно. А опет, остаје довољно изазова креативности, од тога како ће се Вилимон обући и осликати сценографију, до тога којимће начином подстаћи свог госта да буде што мање конвенционалан. 

Она увек успева да гост, причајући о себи, прихвати њен позив на сликовитост сећања и онеобичавање доживљаја, на маштање, замишљање, имагинарно путовање ... При том је тако и кад је с њом у студију Студија Б уметник, попут Миодрага Табачког, или научник, попут Слободана Лазаревића, неко с ким је од младости „на ти” или неко кога познаје тек однедавно.

Весни Дедић згодно је пало што је Драган Ђилас инсистирао на „тикању”. Њеном темпераменту одговара та врста непосредности у опхођењу. Настојећи да емисије из серије „Балканском улицом” буду слободније у комуникацији, језику, упадицама, она се не либи да се гласно насмеје, да употреби колоквијалан израз, да пуши. Места на којима се снима, обично кафићи, олакшавају јој да причу води спонтано и да разговор делује „необавезно”, а форма емисије омогућује јој да се сама више експонира у умонтираним везним текстовима.

Кад се пронађе мера у пласирању ауторске индивидуалности, кад се у конкуренцији типских програма створи особеност која се примећује, кад се, најзад, обезбеди ауторски печат који даје право на „патентирање”, награда стиже у виду – трајања.