Srbija i njeni tutori

Mora biti da u Srbiji traje građanski rat, ali da o tome niko nije obavestio njene žitelje. Ne može se na drugačiji način objasniti najava novog kruga pregovora vlasti i opozicije koji će se održavati uz posredovanje Evropskog parlamenta.

Ovaj oblik spoljnog mešanja u unutrašnje poslove jedne zemlje karakterističan je za države u kojima traju ratni sukobi koji se ne mogu rešiti bez stranih posrednika. Kada država nije u ratu, a stranci aktivno učestvuju u njenom političkom životu, takve države se obično nazivaju banana državama.

Čini se da gotovo nikome ne smeta samoponiženje kome se Srbija dobrovoljno izlaže pozivanjem stranih posrednika. (Oprezni optimisti bi možda rekli da ne treba biti prestrog i da uvek može gore – recimo da se budući pregovori vlasti i opozicije održavaju na neutralnom terenu u Strazburu, Rambujeu ili, zašto ne, u Dejtonu.)

Pozicija vlasti se može razumeti. Vlast je odavno izgubila osećaj za granicu između onoga što je pragmatizam i realistična procena sopstvenih snaga, i onoga što je nedopustivo ponižavanje nacije.

Servilnost domaćih vlasti prema strancima oblik je tehnike vladanja i održavanja na vlasti. Aktuelna vlast je u tome stekla ogromno iskustvo i to sjajno radi. Konačno, najavljenim pregovorima vlast samo dobija – pregovori će trajati, vreme će prolaziti, a izbori će biti sve bliži. Na kraju, vlast će velikodušno napraviti neke ustupke opoziciji – onoj koja pretekne do novih izbora.

Ali kako razumeti ponašanje opozicije? Ako opozicija kritikuje vlast, između ostalog i zbog snishodljivosti prema stranim centrima moći, zar ne bi bilo logično da opozicija sa gnušanjem odbije bilo kakvo posredovanje stranaca ili njihovih domaćih ekspozitura? Zar ne bi trebalo da opozicija time napravi otklon od politike kakvu vlast vodi i jasno pokaže da će voditi suverenu politiku, kada jednoga dana dođe na vlast?

Zar ne bi bilo logično da opozicija iznese spisak razumnih zahteva koji uvažavaju elementarne demokratske standarde i obavesti vlast i potencijalne strane posrednike da o njima ne može biti pregovaranja? Zar opozicija ne bi trebalo jasno da poruči da političko izmotavanje vlasti, koje EU podstiče, treba da prestane? Zar ovaj film već nisu ranije gledali? Zar nije logično da opozicija, umesto što traži pomoć od stranaca, kroz politički rad traži podršku građana, pa kako bude? Da li to opozicija želi da poruči Evropskoj uniji da su i oni „njihovi” i da EU ne treba da brine kada dođe do smene vlasti?

Nije tragično što dubinu posrnuća ne vide ni vlast, ni opozicija. Oni su vinovnici ovog tragičnog, infantilnog političkog stanja koje priziva tutore. Tragično je što ni javnost, pogotovo ona koja sebe smatra prosvećenom, elitnom čak, ne vidi gde je Srbija došla takvom politikom i kuda to dalje vodi.

Zamislimo za trenutak da se pregovori vlasti i opozicije odvijaju pod pokroviteljstvom Rusije ili Kine. Kako bi domaća, prosvećena publika gledala na takvo posredovanje? Nema sumnje da bi to izazvalo buru u najglasnijem delu domaće opozicione javnosti. To bi bilo okarakterisano kao maligni strani uticaj, flagrantno mešanje u unutrašnje poslove jedne suverene zemlje i šamar demokratiji. Začudo, prizivanje stranog mešanja, gde se EU pojavljuje kao tutor, niko ne doživljava kao problem.

Logika ovog blagonaklonog stava verovatno se pravda činjenicom da je Srbija kandidat za članstvo u EU, da je EU prostor demokratskih vrlina, pa je i logično da njeni predstavnici učestvuju u sređivanju svog budućeg dvorišta. Takva argumentacija je klimava. Srbija jeste kandidat, ali nije članica EU, a, kako stvari stoje, moguće je da nikada neće ni postati članica ove gorde unije.

Pri tome, EU nije u stanju da obezbedi vladavinu prava i poštovanje evropskih vrednosti (šta god one značile) ni u svom dvorištu. EU nije u stanju da disciplinuje ni svoje nestašne članice koje ne daju ni pet para na pretnje Brisela, niti te države dopuštaju političko uplitanje Brisela. Čini se da je zapadni Balkan jedini prostor u kome marginalni evropski političari mogu pokazivati svoju snagu i važnost.

Čitaocu se može učiniti da teze iz ovog teksta može iznositi samo neko ko je upravo došao iz neke druge galaksije, ili je prespavao poslednjih dvadeset godina, ili je izgubio svaki osećaj za političku realnost. Ali može biti da ovako može pisati i neko ko o Srbima (još uvek) misli bolje, ili bar želi da misli bolje, nego što oni sami o sebi misle.
 

Ekonomista
https://nkatic.wordpress.com/      

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista